Košarkaši, kapa dole
VLADAN TEGELTIJA, novinar
Da nam je neko pred put za Istanbul ponudio srebro,
malo ko bi ga odbio. Sada nam je medalja oko vrata, ali i suze u očima, neka čudna tuga... Jer takvi smo i takvi bi trebalo da ostanemo zadovoljavamo se samo najvećim.
A izgledalo nam je - uzimamo zlato.
Ne zato što su mnogi isticali da nam se sve otvorilo, od Mađara, preko Italijana, Rusa i posebno Slovenaca, koje ovom prilikom ne želimo da potcenimo, već zato što smo ih imali. Posle dve i po četvrtine sustizanja, nadoknadili smo minus 12 i doveli smo rivala na korak od nokdauna. Bez Dragića i Dončića (ni mi nismo imali Jovića), ali su nas Prepelič i Blažič, uz vetar u leda arbitara, prizemljili. Zaslužili su čestitke i respekt za prikazano, za igre, ponašanje, umeće...
Našim momcima i selektoru niko ništa ne sme da zameri.
Nije bilo kukanja za odsutnima, a bili smo osakaćeni kao nijedna druga reprezentacija. Ćutali su, radili, sabrali se kao jedan, bili za primer. Od ponašanja, odnosa prema obavezama, saigračima, trenerima, navijačima, medijima. Kako da nešto zamerite Bogdanu koji ne može da sakrije suze, preuzimajući krivicu na sebe za promašaje u finišu... A tek što je potpisao višemilionski ugovor za Sakramento. Mogao je da se sprema za NBA.
Isto važi i za sve ostale momke,
od pravog kapitena Mačvana, Jovića, koji je pod blokadom igrao finale, ne razmišljajući o posledicama, do Lazića, koji je pokušao i sa rupturom butnog mišića. Litvanci, Francuzi, domaćini Turci, Hrvati, sjajni Letonci, Grci ili Italijani vraćaju se sa odmora od EP, a mi sa medaljom sjajnijom od prethodnog šampiona Španije ili Rusa, koji su četvrti.
Selektor Aleksandar Đorđević nije mogao da se smiri po
završetku finala. Imao je štošta da kaže sudijama o neujednačenom kriterijumu, te pojedincima iz FIBA koji su bili na parketu o odnosu prema svetskom i olimpijskom vicešampionu. Bolelo ga je baš. Momcima je čestitao.
Jutro u Istanbulu
dok pišem ove redove i čekam čarter koji je Srbija poslala po ove momke, znajući da ceni sve, nekako je bljutavo. Pitam sebe i dalje zašto. Kao pre sedam godina, posle one linije i koša Turaka, ili posle promašaja Bogdana u Lilu protiv Litvanije. Da li zato što toliko čekamo zlato, što još nismo čuli „Bože, pravde“na velikim seniorskim takmičenjima od kada smo samostalni? Izgleda da zemlja košarke priznaje samo zlato, da nam je to usađeno svima, navijačima, trenerima, igračima... Manje nekako tugujemo kada nas dobiju Amerikanci, tada srebro drugačije sija. Takvi smo i dobro je što smo takvi, selektor prvi, pa njegovi izabranici i kada smo desetkovani i na papiru slabiji.
Đorđević je već izneo planove za okupljanje u Nemačkoj,
gde igramo prvi meč kvalifikacija za SP. Svetislav Pešić je pre pola godine najavio da se mora posvetiti obavezama u Bajernu. Sale Nacionale je uzvratio tada da nema portparola, a u nedelju da će otići samo ako ga oteraju. A ko sme da ga tera?
Mnogo pitanja je pred nama,
ne samo oko selektora ili kvalifikacija reprezentacije već i oko mladih. Naš najmlađi igrač je Gudurić sa 22 godine, a novi prvak Evrope ima Čančara sa 20 i nosioca Dončića sa 18 godina. Pre nego počnemo da tražimo odgovore, dužni smo da skinemo kapu pred ovih 12 momaka, pred stručnim i medicinskim štabom i kažemo jedno veliko HVALA.