Izlazite napolje

Pošto je u poziciji da u skupštinskoj sali isključuje mikrofone, predsednica parlamenta Maja Gojković je prekjuče propustila jedinstvenu priliku da to uradi sebi i poštedi javnost i kolege neprikladnog rečnika kojim se obratila sekretarki Skupštine. Da je sama sebi oduzela reč bilo bi mnogo bolje i za nju i za Skupštinu i za nas koji smo u direktnom televizijskom prenosu bili svedoci kako predsednica parlamenta komunicira sa skupštinskim osobljem. Bila je to demonstracija drskosti i omalovažavanja uz naredbodavni i ponižavajući ton priličniji predradniku na nekom gradilištu, mada bi se i on, bar na trenutak, zamislio pre nego što bi na taj način izmarširao svoje

radnike. Eho njenih reči “Ti izađi napolje sad” i “Izlazi napolje”, kojima se Gojkovićeva sekantno obratila Svetislavi Bulajić, odjekivao je onim Vučićevim “Tišina tamo” na nekoj od sednica Vlade dok je još bio premijer. Ako je istina da ni gospođa Bulajić sa svojim potčinjenim ne komunicira kao neko ko pod jastukom drži knjigu iz bontona, onda već imamo jednu opasnu matricu, hijerarhijski ustrojen lanac maltretiranja i ponižavanja ustanovljen na samom vrhu pa je logično da njegova poslednja karika bude pretnja “čupanjem grkljana” kojom se nedavno proslavio subotički gradonačelnik u raspravi sa svojim partijskim kolegom ili razbijene glave na skupštinskim sednicama u lokalu. Nije Maja bila ništa blaža ni prema “omiljenom” opozicionaru Saši Raduloviću koji joj je toliko dozlogrdio da ga je, posle četiri žuta kartona, poslala na dvadesetodnevni prinudni odmor, obračunala se i sa vremenom za raspravu o amandmanima skraćujući ga za više od četiri sata, oduzimala je reč opozicionim poslanicima pa se tako vođenje skupštinske sednice pretvorilo u neku vrstu demonstriranja samovolje predsednice parlamenta, inače često sklone da sebe predstavi kao žrtvu neuviđavnih opozicionara. Istina, otme se i poneki nesuvisli komentar na njen račun, ali sve to ostaje u senci činjenice da je predsednica parlamenta ona koja daje (ili pak ukida) ton skupštinskim sednicama, a način na koji to radi sve je samo nije harmonija. Dodajući svojoj dirigentskoj palici prerogative policijskog pendreka, Gojkovićeva je vremenom postala inspirator skupštinskog nasilja u kome je uvreda postala mera argumenta, a rasprava blaćenje i nesuvislo optuživanje političkog protivnika. Tako da do onoga “Izlazi napolje” ne bi ni došlo da pojedini nikad nisu ni ulazili unutra. A da nonsens bude veći, sve ovo se dešavalo na sednicama na kojima se odlučivalo o zakonima iz oblasti obrazovanja i vaspitanja. Šta ti je ironija, ili pak objašnjenje svega što (nam) se dešava.