Srbija između dve vatre

Vojni šengen. To je zahtev koji NATO stavlja pred evropske države kako bi im pomogla da se “odbrane od ruske pretnje”, kako je to pre neki dan po ko zna koji put pojasnio general Ben Hodžis, šef američkih snaga u Evropi. U prevodu: slobodno kretanje NATO personala bez peripetija oko carina i graničnih procedura. Za Srbiju ovaj zahtev ne važi jer ga je ona odavno usvojila, ima više od godinu i po dana.

Međutim, stigli su i ruski “migovi”, a znači i podrška u Savetu bezbednosti. Od balansiranja između Moskve i NATO još nam je važniji ulazak u EU, koja nas obasipa stotinama miliona evra vrednim donacijama. Žongliranje postaje sve komplikovanije, a kegle sve teže. Srbija je jedna od retkih zemalja koja pokušava da bude najbolji mogući saradnik sa najvećim svetskim silama, a da se ujedno ne zameri nijednoj.

Ta politika je najbolja

moguća, ako može da se vodi bez posledica. Srbija je do sada bila dosta dobra, ali najteži deo tek dolazi: Svima je jasno da će jedan od ključnih uslova za ulazak u EU biti usaglašavanje spoljne politike sa zemljama članicama, a to znači uvođenje sankcija Rusiji. Srbija će kad-tad morati da se odluči: ili jedno, ili drugo.

Jer, niti smo mi ona stara Jugoslavija, niti je Aleksandar

Vučić Tito. Stvari su se promenile, a mi nemamo baš toliki zalog s kojim bismo mogli da se kockamo. Lakše je Turcima s drugom najvećom vojskom u NATO, ili Mađarima koji su već u EU da prave dogovore bez straha od posledica. Mi smo mali, ali nas to ne sprečava da budemo inteligentni. Uostalom, ako pogledamo oko sebe, skoro svi su već odabrali stranu. Možda svi oni trče pred rudu pa su poranili sa tim svrstavanjem. Bitno je samo da mi ne

Niti smo mi ona stara Jugoslavija, niti je predsednik Vučić novi Tito