Oliver i Divlji sever
i tragedija poput ove sa Oliverom Ivanovićem jave vlasnici naknadne pameti koji razlažu i obrazlažu, tumače i procenjuju, a sve se, na kraju, svodi samo na priču o prosutom mleku. Nikad ga niko nije vratio u razbijeni krčag, niti će sva ova naklapanja supruzi i deci vratiti Olivera Ivanovića. Ostalima, izgleda, da nije ni trebao jer, da jeste, upozorili bi ga, zaštitili, sklonili i sačuvali. Bila je to - ako ne interes - ono barem dužnost, pre svega, srpske države, ali i kosovskih vlasti, pa na kraju i belosvetskih gubernatora ove crne rupe na mapi Evrope koja je proglašena državom. Niko se od njih nije pretrgao u tom poslu jer svima njima normalnost nije bila prioritet, a Ivanović je upravo bio njeno oličenje. Pušten je da hoda sa iscrtanom metom na grudima sve dok se nisu poklopili nišani i meci odaslati u srce čoveka koji je smatrao da ono nije samo njegovo već da treba da kuca i za druge.
#
Teren i atmosferu za ovu mučku likvidaciju napravio je kriminalnopolitički kontekst severa Kosova
Tako da su nastup i reči predsednika Vučića na prekjučerašnjoj konferenciji samo buka i bes i da je od svega što je rekao i obećao istini bliža ona prosta i iskrena rečenica ministra Rasima Ljajića koji je, kroz suze, procedio “kako ne veruje da će se ikad saznati ko je ubio Ivanovića”! Ko je pucao, sami Bog zna, ali je teren i atmosferu za ovu mučku likvidaciju napravio kriminalno-politički kontekst onoga što se zove sever Kosova, prostora koji je u pravnom, zakonskom i bezbednosnom vakuumu između Beograda, Prištine i međunarodnih institucija. I gde, zapravo, vladaju nepisani zakoni organizovanog kriminala, ilegalnog biznisa i velikih interesa.
Tamo je strah svakodnevica. Tamo su “kombinacije” suština poslovanja. Tamo se malo ko usudi reći šta misli. Tamo se više ne sukobljavaju Srbi i Albanci, tamo se Srbi plaše Srba. Tamo se pale automobili kao prvomajske vatre. Tamo je višak zastava na ulicama i manjak lekova u apotekama. Tamo ćete sresti na desetine automobila bez registarskih tablica. I tako redom a bez reda. U takvoj konstelaciji odnosa, čovek i političar poput Ivanovića bio je smetnja, potencijalna opasnost i neko ko bi možda jednog dana mogao da uvede red, dakle višak koji je trebalo zaplašiti ili ukloniti. Pošto ono prvo nije uspelo, prešlo se na krajnju opciju.
I ako se naša država želi odužiti Ivanoviću, koji je za nju i srpski narod na Kosovu i bukvalno dao život, onda bi prvo trebalo, u skladu sa mogućnostima i ingerencijama, da pomogne uspostavljanju reda i zakona na severu Kosova i da suzi prostor kriminalcima koji tamo seju strah i nelagodu. Morala bi i da relaksira politički život, a ne da svrstavanjem na jednu stranu podstiče tenzije. Ako se stvari tako postave i urede, možda jednog dana to istera na čistac i Ivanovićeve ubice. Ovako u ovoj džungli ih je teško naći.