Normalni ljudi su superheroji
Sve ovo što nam se događa u ovoj zemlji - to sami sebi radimo, kaže poznati glumac koji igra Superheroja u ljubavno-fantastičnoj drami “O bubicama i herojima” Petra Pašića, koja 12. aprila, sedam godina nakon završetka snimanja, konačno započinje svoj bio
Film je imao premijeru na Festu, a sastoji se od četiri isprepletene priče. Glavni junak Raša (Bojan Dimitrijević) radi kao čuvar u starom hotelu gde sreće živopisne likove među kojima je i Superheroj, u izvrsnom tumačenju Bode Ninkovića.
- U suštini svega je ljubavna priča, ali u okolnostima, kako smo tada mislili, posle kraja sveta. Ovih sedam godina je još dodalo taj osećaj pa je sada idealno vreme za prikazivanje. Iako nije klasičan bioskopski, komercijalni film, ima dobru atmosferu i nudi jednu boju koja je potrebna domaćoj kinematografiji - kaže za “Blic” Ninković. Uloga Superheroja je netipična za vas?
- Nisam do sada imao takvih zadataka. Bio je to lep izazov. On ima karakter luzera, ali i iskrenu želju da pomogne drugima i tako i sebe leči na određen način i pokušava da posle velike lične tragedije sredi život. Film daje dozu optimizma i to je ono što je dobro. Superheroj sklapa neobično drugarstvo sa klincem iz sirotišta koji u njemu vidi pravog superjunaka?
- Ima tu nagoveštaja supermoći, ali, zapravo, samo pokušava da na klinca prenese ono što on nije radio u životu: da mu pokaže da čovek, ako želi i ako mu je do nečega stalo, sve može svojom voljom da uradi. Ko su danas superheroji?
- Svi oni koji pokušavaju da žive na normalan način vodeći računa o sebi najbližima i najdražima koji pokušavaju da, ne ugrožavajući druge, ostvare neke snove, želje i nešto što su sebi zacrtali. Pritom mislim da je mera ključna reč - čovek mora da bude realan u proceni onoga šta želi i koliko želi i to uskladi sa svojim mogućnostima. Sada je u igri totalni disbalans između realnih mogućnosti i želja koje su nam nametnute u ovoj brzini. Naročito televizija nameće standarde koji nemaju veze sa realnim životom. Svi bi nešto odmah, brzo i mnogo.
Ali naše želje moraju da se prilagode ovoj zemlji...
- To je tačno, ali pitanje je koliko smo mi sami sebi dozvolili da nam se ovakve okolnosti nametnu i da onda moramo da spuštamo lestvicu onoga što bi bilo normalno i moguće da ostvarimo. Mislim da mi nismo dovoljno svesni šta sebi radimo. Sve ovo što nam se događa u ovoj zemlji - to sami sebi radimo. A ovi drugi koji i imaju neke pretenzije prema nama, videći da smo mi pogodni za to, oni doprinose, ali nisu odlučujući faktor. Mi smo odlučujući faktor. Ko je kriv za to što su nametnuti superheroji, odnosno idoli mladima danas pogrešni?
- Kad se sistem uruši, a činjenica je da je kod nas sistem generalno uništen, pa samim tim i sistem vrednosti koji je vrlo bitan, onda lako isplivaju svi oni površni, nedovoljno kvalitetni i oni koje većina nameće kao nešto
Autocenzura je lična stvar. Mi smo igrali “Bure baruta” u vreme vrlo osporavanog Slobodana Miloševića i nismo imali nikakvih problema
svoje. Za njih je to normalno, misle da tako treba. Ja mislim da to tako ne treba. Vodite aktivan pozorišni život?
- Pre neko veče smo Dragan Petrović Pele i ja 157. put odigrali “Savršen kroj”, komad koji smo nas dvojica smislili, a Vladimir Đurđević napisao. To je pravi recept za nas jer obojica imamo sličan pogled na ovaj posao. Volimo ga i poštujemo, a u ovim godinama nismo spremni da pristajemo na kompromise koji nam ne znače ništa, nit smo zadovoljni što igramo nit možemo nešto da zaradimo. E, ovde se sve spojilo. Imam još dva slična projekta nezavisnog tipa: “Hor bečkih dečaka”, koji igram sa Predragom Ejdusom i Irfanom Mensurom, i “Kabare Basara” sa Nedom Arnerić i Mensurom, koji je skoro imao premijeru i u kojem
uživamo. Kako biste ocenili pozorišnu scenu danas? Mnogi kažu da nije hrabra?
- Ne samo da nije hrabra, već ovako organizovan pozorišni život ne može nikako da daje rezultate. To je ogromna krivica i nas samih što smo, prepuštajući se nekom toku i ideji da će to neko drugi da reši, ispustili priliku da ranije renoviramo sistem. Biti glumac na neodređeno je destimulativno i za glumca i za pozorište jer imate situaciju da u svim beogradskim pozorištima pored ljudi koji su na plati i igraju prilično
retko, igra identičan broj gostujućih glumaca koji su zaposleni u drugom pozorištu. Reorganizacijom bismo umnogome promenili takvu situaciju koju koriste ljudi koji organizuju život u ovoj zemlji, jer bojim se da oni nemaju veliki interes za kulturu uopšte, a pozorište im je onako, usput. “Evo vam za materijalne troškove, pravite predstave, igrajte se”. Bojim se da pozorište više nema onaj značaj koje je imalo do pre 15-20 godina. Da li su (dramski) umetnici primorani na autocenzuru?
- To je lična stvar. Mislim da nisu. Mi smo igrali “Bure baruta” u vreme vrlo osporavanog Slobodana Miloševića i nismo imali nikakvih problema. Neki kažu da su sada gora vremena, naročito kada je reč o slobodi (izražavanja)?
- Zato što smo sami pristali na to. Vi ne možete da osporite nekoga ko je prošao izborni proces i dobio neke glasove. Ali to ne znači da, ako se bavite poslom koji volite, treba da kažete “ne može, ne vredi”. Nije tačno. Treba se boriti. Upravo su ova tri projekta koje sam pomenuo recept. Ako se ljudi sami organizuju, ako imaju isti interes i isto razmišljaju, onda stvar može da se napravi. Pozorište treba da komentariše stvarnost, ali to nije osnovna svrha. Ono ima i veći i širi značaj, ali ako se uskoro nešto ne desi na globalnom kulturnom planu, bojim se da će sve ostalo mnogo lakše ići nizbrdo i propasti. Jer onda pristajete, svodite sebe na neke najosnovnije stvari koje jesu bitne, ali ako živimo samo da bismo imali da kupimo hleb, onda baš i nismo u dobroj poziciji. Kakav odnos danas imate prema glumi? Zašto glumite?
- Zato što još uvek imam energije, želje i pronalazim moduse kako da budem zadovoljan. Imam neke tričetiri godine do penzije, ali nema razloga da i posle toga ne glumim.