Opusti se, na televiziji smo!
Da li je normalno razgovarati sa premijerom Kosova koga srpsko Tužilaštvo za ratne zločine tereti za najmanje 76 ubistava? Ili: Zašto je Ramušu Haradinaju bio potreban intervju za TV ”Happy”? Ili: Zašto je Vučiću bilo potrebno da pošalje Marića u Prištinu? Svako od ovih pitanja ima smisla, a možda su i sva tri potpuno besmislena. Ali je sigurno najteže doći do odgovora šta je bio smisao intervjua Milomira Marića sa Ramušem Haradinajem. Predsednik Srbije je ovim povodom rekao da nije siguran da je izabran “dobar trenutak”. Da probamo da opišemo taj “trenutak”, bez pominjanja devedeset dana od nepomenutog ubistva Olivera Ivanovića. Razgovor je pao na godišnjicu od kada je Srbija poslala oštru protestnu notu Francuskoj zbog oslobađanja Haradinaja i kada je predsednik Srbije na konferenciji za novinare čitao šokantna svedočenja o zločinima koje su Haradinajevi ljudi izvršili nad Srbima (snimak je dostupan na Jutjub kanalu - 27. 4. 2017). Širina osmeha s kojim je Marić razgovarao s Haradinajem upućuje ili da srpski novinar o tome nikada ništa nije čuo ili, što bi bilo još sumanutije, da mu je sve što je čuo užasno smešno. Dragost, milina i toplina pogleda kojim su se međusobno častili uporediva je jedino sa izrazom lica članova najuže rodbine kad se prvi put nagnu nad kolevku novorođenčeta.
“Da li si nekog ubio, ha, ha?““Ne znam, možda i jesam, ha, ha, ha!“
”Da li si ubijao svedoke, hi, hi?““Ja nisam, i-hi-hi-hi.” “Svuda na svetu droga izaziva zavisnost, a samo na Kosovu nezavisnost, aaaaa, hahaha, haha… Da li živite od trgovine drogom, ho, ho, ho?“… “Čekaj, oteli ste nam srce Srbije, a sad hoćeš da nam uzmeš i rakiju, haaaaaahaaaaa…” “Prenosim ti pozdrave od Šešelja i Šljivančanina, kažu da si im bio miljenik, hiiiii...” “Ehehhehe….” Ovako bi se ukratko mogao prepričati sadržaj intervjua emitovanog na nacionalnoj frekvenciji u ponedeljak uveče.
Čemu je zaista služio ovaj razgovor? Jedan ozbiljan analitičar je izneo svoj utisak da je Haradinaj hteo da se predstavi kao čovek s kojim je moguće razgovarati, ja mislim da je stvar morbidnija. Moj utisak je da je neko želeo da ga tako predstavi, a da je on na to pristao iz zajedničkog interesa da se simulira kako je dijalog moguć. Osim što se ogradio od “trenutka”, Aleksandar Vučić je izjavio: ”Pitali su me da li sam saglasan da se taj intervju emituje na srpskoj televiziji, ali ja nisam urednik medija i ne pada mi na pamet da se mešam u medijske slobode”. U to je jednako lako poverovati kao i u mogućnost da je do razgovora koji je emitovan uživo iz Predsedništva na TV „Pink“u utorak ujutru došlo na ideju Predraga Sarape. Čemu je služilo to 45-minutno gušenje? “Dobro jutro, Predsedniče, hvala vam što ste prihvatili razgovor u ovim teškim trenucima…”, rekao je Sarapa na početku. U kakvim “teškim trenucima”? Sudeći po onome što smo u nastavku čuli, naš Predsednik je malo ranije u jutarnjem programu TV “Prva” čuo novinara Slobodana Reljića kako priča da je “ponižavajuće da se Srbija odriče dela teritorija zbog fabrika”. To ga je toliko iznerviralo da je sledećeg trenutka pozvao urednike druge televizije da mu hitno omoguće direktno uključenje kako bi se obračunao sa svim “reljićima”. Da li je to moguće? Volela bih da je bilo tako. To bi bilo manje zabrinjavajuće nego da je naš Predsednik iz čista mira odlučio da preko televizije naciji ispoveda bizarne detalje iz privatnog života: “Moj otac se stalno sekirao što nisam jeo šnicle kad se probudim u 3.15 pred ispit…““Ja nisam ‘to‘ (homoseksualac), imam troje dece koju mnogo volim”... “Imao sam čas ruskog jutros od 6.30 do 7.30...“
Nema tog kafića u kome se razgovara s tolikom komocijom kako smo ove nedelje videli da se razgovara u Vladi Kosova i Predsedništvu Srbije uz prisustvo televizijskih kamera.
Da li je normalno ležerno razgovarati sa premijerom Kosova