Pohvala stidu

„Tako otrcano, ali i tako verodostojno izgleda ona gotovo uzrečica: Da se to dešava nekom drugom, bilo bi mnogo smešno. Jeste, bilo bi, a nije. Nije smešno, a jeste mnogo tužno, a bogami i stidno. Da, stidim se. Ne samo kao pojedinac, kao roditelj čija deca žive i rade u inostranstvu, dvoje od troje. Otišli, ma vraga otišli, pobegli. …Stidim se pred unucima jer ne znam njihov jezik …. Stidim se kad vidim šta se dešava u Narodnoj skupštini, ako nam je narod kao ovi u Narodnoj skupštini, gotovi smo i kao narod i kao ljudi. Stidim se medija ovakvih kakvi u ogromnoj većini jesu. Stidim se mnogih poteza ove vlasti, čini se nešto više nego one juče, a nje sam se stideo više nego one prekjuče, i tako redom unazad! Stidim se ove ‘akademske zajednice‘ koja prodaje diplome i onima koji nisu ni prošli pored datog fakulteta a kamoli ušli unutra, koja prodaje zvanja, doktorate… Stidim se svoje struke, i kolega koji ili ćute i ‘gledaju svoja posla‘ ili podrepaški slave političke i druge moćnike… Nekako me sramota.“Ovo su reči kojima je ugledni sociolog koji je pre tri nedelje napunio 74 godine u Srbiji završio razgovor koji smo vodili za sutrašnji NIN.

Bila bi čista laž kada bih napisala „ne znam zašto su me ove reči tako duboko potresle”. Zato što znam.

Ali ima u ovim rečima i nešto čega se nisam ranije setila.

Zašto je toliki pametan svet proteklih godina izabrao ćutanje kao svoj odgovor na različita poniženja kojima smo izloženi? Nije li previše plitko i uvredljivo živeti u uverenju da se radi o prostom strahu?

Ako bismo malo pospremili pamet, mogli bismo uočiti da su ljudi na koje prvo pomislimo kad je reč o povlačenju iz javnog života oni koji imaju najmanje razloga za strah. Čega bi mogli da se plaše najugledniji profesori univerziteta, lekari, arhitekte, umetnici, advokati ili novinari sa karijerama, imenima i prezimenima neuporedivo veće specifične težine od svih u zbiru koji im svaki dan „drže čas”?

Šta ako se ne radi o strahu? Šta ako je u pitanju mnogo strašnije osećanje - baš taj - Stid!?

Zar bi bilo teško razumeti čoveka koji bi rekao: „Oprostite, ali nekako me je stvarno sramota i da mislim, a kamoli da govorim o ‘ovome‘.”

Da li ste videli „onaj tekst“u subotu? Šta mislite o Ireni? Da li ste šokirani izjavom Lazukićeve bivše žene? Šta mislite o poslednjoj izjavi ministra odbrane? Kako komentarišete ponašanje Mikija iz Kupinova? Šta je cilj „ove predstave“? Da li su se njih dvojica opet dogovorili?

Čini mi se da je dovoljan razlog za stid što bi i najugledniji ljudi znali odgovore na ova namerno nedorečena pitanja. Malo je onih koji bi mogli iskreno da kažu da nemaju pojma koji „onaj tekst“i da ne znaju puno ime i prezime autora sa sve srednjim slovom.

Možemo da se pretvaramo da nas se niko od tih junaka ne tiče, da se zaklinjemo da ne pamtimo kad smo pročitali novine, da izmišljamo kako smo televizore odavno poklonili daljim rođacima na selu, ali se bojim da je istina drugačija. Nikom nije lako da prizna svoje poraze, a šta je nego poraz činjenica da je skoro pa nemoguće zamisliti nekog ko je zadržao svoj integritet toliko da bez ironije može da pita: Koja Irena, koji Lazukić, šta Šešelj, kakav Miki, kakav vas je Vulin spopao, koga se on tiče... Ja takav stid razumem.

Kako je to ispalo da se manje ljutimo na one koji bez ikakve sramote po ceo dan blebeću nego na druge koji su od stida ko je sve progovorio ućutali?

Čega bi mogli da se plaše najugledniji profesori univerziteta, lekari, arhitekte, umetnici...