Srbi mu neće oprostiti

„Kakvo god rešenje da bude, Srbi mi neće oprostiti“. Koliko samo ima istine u ovoj surovoj rečenici koju je Aleksandar Vučić izrekao u nedavnom intervjuu za jedan dnevni list kada su ga pitali za rešenje pitanja Kosova i Metohije. Taman je baš tako, koju god odluku da donese, on će biti od jednog dela javnosti prikazan kao najgore zlo koje je Srbijom hodalo. Za jedne će biti veleizdajnik ako poklekne, za druge će biti ratni huškač ako ne dozvoli poniženje Srbije. Dabome, sve da pitate sa obe strane šta bi oni uradili na njegovom mestu, slegli bi ramenima i gledali vas belo. Objektivno, rešenja nema. Zapravo, izbor se svodi na to da li želimo da nam se šamar lupi sa leve ili desne strane, a mi moramo da se odlučimo na kojoj strani će manje da boli. U svakom slučaju - šamar ne gine, a ni bol. Zato ne bih danas bio na Vučićevom mestu, taman da mi sva blaga ovog sveta ponude. Ne bi ni ovi što će da ga kritikuju, no nekima od njih politički odgovara da se na kosovskometohijskom pitanju Vučić samoubije, jer to im je put ka njegovom rušenju. Savšreno znaju da nam kažu šta neće, ali nikada ne bi umeli da nam objasne šta hoće po pitanju Kosova i Metohije, jer nikada se tom temom, osim u kafanskim raspravama, nisu ozbiljno ni bavili. Oni će svoju ulogu generala posle bitke „časno“zauzeti po predloženom rešenju. Tada će nam naširoko objašnjavati kako su oni odavno videli i ukazivali da Vučić „nema kapacitet“da rešava krupne probleme, da se „nezrelo ponaša“, „nije dorastao vremenu“, itd.

Vučiću neće oprostiti ni ako eventualno ponudi referendum da se narod izjasni o rešenju koje bi predložio. Ovi što bi bili protiv referenduma rekli bi da je kukavica koja nema hrabrosti sama da donese odluku i da skida odgovornost sa sebe. Opet, ako ne bi ponudio referendum, išla bi druga vrsta kritike, poput one da je diktator i da ne pita narod o tako važnim temama.

Ima li većeg paradoksa do toga da mi danas govorimo kako na Kosovu i Metohiji Vučić ne bi smeo ništa da izgubi, a da se prethodno ne zapitamo - a šta bi to mogao da izgubi, što inače do sada već nismo izgubili. Vlast nemamo, no i to bi se nekako moglo prebroditi. Vlasti se menjaju. Ono što je daleko gore je činjenica da mi nemamo narod na Kosovu i Metohiji, zapravo imamo 90 odsto ljudi koji su krajnje neprijateljski nastrojeni prema nama. Još gori problem po nas su generacije koje nadolaze, jer Šiptari su i demografski, a i u obrazovnom smislu, ispred nas. Ovaj drugi segment je posebno bitan, jer oni su marljivo gradili svoju elitu, školovali je u inostranstvu, a mi to nismo radili. Ipak, bez obzira na tu činjenicu, slažem se da ne smemo dozvoliti poniženje u smislu da nam se otima ono što je istorijski istinski naše, a da pritom ti koji otimaju nemaju nameru da ponude makar nekakav privid alternative za ono što otimaju. Da budemo iskreni do kraja, za njih je ta priča završena još 1999.godine, jer oni nas doiživljavaju kao poraženu stranu u ratu. Kada si poražen u ratu, kako silni i moćni to tumače, logika nalaže da nemaš pravo ništa da tražiš, već samo da se povinuješ zahtevima pobedničke strane. Naravno, za nas je takav odnos neprihvatljiv. Ipak, nismo mi ti koji imamo moć večnog suprotstavljanja, jer metodi najgorih pritisaka su u rukama onih koji diktiraju uslove celom svetu, a koji sebe doživljavaju kao pobednika. Mogu da pokrenu čitavu lepezu raznoraznih ekonomskoh sankcija i pritisaka, do toga da možda ponovo podstaknu građanske sukobe i ratove, koji bi nas objektivno ekonomski i demografski sahranili. Jednostavno, u stanju su da nam unište bilo kakvu pomisao na budućnost. Opet, sa druge strane, ima li budućnosti za nas ako se olako odričemo nečega zašta su reke krvi prolivene da bi bilo slobodno i što jeste za nas Srbe istinska svetinja? Uostalom, a ko nam daje garanciju da nas neće dalje cepati i drobiti ako bismo im dali Kosovo i Metohiju?

Baš zato, ne bih bio u Vučićevoj koži ni pet minuta. Zaista, šta god da odluči, Srbi mu neće oprostiti.

Ne bih danas bio na Vučićevom mestu, taman da mi sva blaga ovog sveta ponude