Milenin nivo
Pet hiljada ljudi je ustalo i petnaest minuta aplaudiralo Mileni Dravić u Pulskoj areni. Usijavali su dlanove o sopstvenom trošku, bez dnevnica i znaka za početak i kraj akcije. Došli su u Arenu ličnom voljom i sopstvenim prevozom. Odajući počast Mileni, odali su sopstvenu sačuvanu lepotu i odanost umetnosti. Ne samo umetnosti glume nego umeću života posvećenog neizneveravanju nivoa. Pet hiljada ljudi se javno odalo da drži do nivoa uprkos svim naporima medija da dokažu suprotno. Taj svet postoji, a vest o tome je božanstvena, ma koliko da je ostala u senci izveštaja šta je koji nepostojeći čovek izjavio na temu navijanja za reprezentaciju Hrvatske.
“Gde je nestala ozbiljna kritika: televizijska, književna, likovna, filmska, pozorišna...?”, jedno je od omiljenih pitanja onih koji vole da pitaju preko reda.
Nije mi jasno kako se očekuje da opstane kritika tamo gde umetnost nestaje? Gde je pao taj dogovor da je veća tema zašto nema prave kritike nego koliko ima dostojnog sadržaja kojim bi se kritičari bavili? Lako ćemo se složiti da nam nedostaju Mihiz, Palavestra, Tirnanić, Vlada Stamenković... Ali zamislite koliko bi njima nedostajali autori čijim bi se delima bavili.
Da se zaustavim na primeru televizijske kritike. Ko je zamenio Olgu Božičković, Ranka Munitića, zašto više ne piše Branka Otašević? Da li vam je ikada sinulo da je preduslov za ozbiljnu televizijsku kritiku ozbiljna televizija?
Pravi kritičari su čuvari nivoa. Ljutite se do mile volje, ali nije nivo ozbiljnih televizijskih kritičara da analiziraju šuft programe, krš voditelje, autore bez autorstva i urednike bez uredničkih ovlašćenja. Spuštanje ispod svakog nivoa je najprefinjeniji oblik cenzure. Nije vlast zabranila kritiku, nego ju je obesmislila. Ukoliko nekog nije sramota da prizna da gleda ono što se ne gleda i da zna puna imena i prezimena polusveta - neka slobodno kritikuje.
Kad se medijska scena pretvori u brlog, onda više nisu potrebne nikakve crne liste i zabrane gostovanja nepoželjnih ličnosti na nacionalnim frekvencijama. Kad se pominjanje nivoa proglasi za elitizam, kada su balvani bez autorske emisije postali izuzeci, kad je čačkanje nosa i gađanje sagovornika kuglicom iskopanog sadržaja proglašeno novinarstvom, onda je pravi čas da se izađe u susret zahtevima Brisela za unapređenje u oblasti slobode medija i da se kaže: “Dobro veče, izvolite”. Onaj ko taj poziv odbije, biće proglašen za bednika koji je odbio iskrenu ponudu da slobodno ispadne budala.
Milena Dravić je posle počasti koju je doživela u Areni izjavila: „Nisam ovo očekivala“. Sigurna sam da nije. Verujem da je Milena živela kako je jedino umela. Nivo je reč koja je obeležila svaki kadar u njenoj profesionalnoj karijeri. Svako ko ima uvid u najrazličitije uloge koje je odigrala zna koliko je to moralo da bude teško. Ne verujem da je imala drugog savetnika osim svog stomaka, koji ju je učio da ne daje intervjue kojih bi se stidela, da se ne pojavljuje gde joj nije mesto i da se nikad, baš nikad ne obruka. Kao što Mileni Dravić niko nije mogao da propiše visinu lestvice koju će tako istrajno čuvati, tako ni hiljadama ljudi koji su u njenu čast ustali niko nije mogao propisati koliko će joj dugo aplaudirati. Svet koji drži do sebe, do Milene i svakog poznatog i nepoznatog koji se ne spušta sa svoje urođene visine i te kako postoji. Bez obzira što ga nema na televiziji. Utoliko pre!
Kad se medijska scena pretvori u brlog, onda više nisu potrebne crne liste ni zabrane gostovanja nepoželjnih