Novak, naše ime za sreću i tugu

Jedno je biti najbolji na svetu u sportu kojim se bavite. Drugo je biti više od sportiste. A to je slučaj sa našim najboljim igračem belog sporta svih vremena.

Kada je Novak Đoković u noći između nedelje i ponedeljka podigao trofej teniskog turnira u Sinsinatiju, iako je po ovom našem vremenu uskoro sledio početak nove radne sedmice, malo ko je u Srbiji spavao. Nekada smo ostajali budni zbog toga što naši igraju basket sa Amerikancima u Indijanapolisu, ali, to je bilo jednom. Sa Noletom je sve drugačije.

Ovaj Sinsinati ne spada u najveća nadmetanja na svetu. Najvažniji su grend slemovi, ali to je Đoković već sve odavno poosvajao. I to ne jedan od njih - jednom, već sva četiri, a ukupno 13 puta. Onda je “bacio oko” na druge po snazi turnire, one iz masters serije. I, još od 2007. je to prikupljanje trofeja sa turnira koji donose po 1.000 ATP bodova šampionu trajalo - a da naš najbolji sportista nije uspeo da ih kompletira. Od njih devet, jedan mu je izmicao, baš ovaj u Sinsinatiju. Pet dosadašnjih finala, pet opštenarodnih tragedija koje su imale radni naziv “Pa, kako, bre, ne može baš taj da uzme?!”. Svake godine kada bi Đoković otišao u taj Ohajo, svaki treći ponedeljak u avgustu donosio bi u jutarnji prevoz, na pijace, u radne kolektive ili na obična viđanja sa društvom - analizu pada u Sinsinatiju.

I nije to jedini slučaj kada bi Nole osvojio srpsku svakodnevicu. On je za nas ovdašnje više od tenisera. Više od sportiste. O Novaku se razgovara kada se priča o fudbalerima. Kada se razmenjuju recepti. Kada se komentarišu međususedski odnosi. Kada se priča o humanitarnom radu. Pridruženi je član svake porodice u Srbiji. Volimo ga. Ma, obožavamo ga. Besni smo. Sve mu opraštamo. Samo da pobedi.

- Bio sam kod Srba u Rumuniji kad se začuo veliki plotun i vatromet. Pitao sam šta je to? Kažu: pobedio Đoković. Nole je ceo svet sveo na teniski teren i njegove pobede. Širom planete gde god živi naš narod slave se Đokovićevi uspesi - rekao je za “Blic” književnik Matija Bećković.

Ali, taj “fenomen Novak” je takav i toliki da nama nije bitno da li se igra US Open ako na njemu nema Đokovića.

Tako je bilo pre 11 i po meseci. Ali, ako Nole igra, kao što igra za nedelju dana, to će biti najpraćeniji sportski događaj u Srbiji. I, zaista, ko je netremice u Srbiji pratio prošli završni masters u Londonu? Maltene niko. Seća li se iko ko ga je ono beše osvojio? Ne, nije u Novakovom odsustvu to uradio ni Federer, ni Nadal, a ni Marej. Nije ni važno, uostalom, ko je pobedio. Bili smo ljuti na njega. Na sve oko njega. Jer ga nije bilo. Nama je samo Đoković bitan.

Toliko da je u Nišu već godinama najpopularnije ime za dete - Novak.

A nije Niš jedini takav grad. Kad se samo setimo da je do 2007. i prvog Noletovog mastersa, svega 15 dečaka godišnje u Beogradu dobijalo to ime po rođenju, a u prvih šest meseci te godine njih 37, jasno je bilo u kojem pravcu se krećemo kao društvo. On je “isti Tesla”. A takav je, jer nema Srbina koji je, planetarno, bio toliko popularan kao njih dvojica, a pritom i liče. Bar to kažu simpatična grafička poređenja kojih je internet pun. Mi ćemo u njemu uvek videti oličenje apsolutno savršenog čoveka sa ovih naših prostora, pa makar ga i sramno kritikovali, kao kada mu nije išlo tokom 2017.

- Đokovića uvažavam zbog toga što nam je dokazao da čovek i kad malo poklekne može da se uzdigne i pokaže pravo lice. Mi imamo veliki problem, preterujemo i kad je pohvala i kad je negacija. A Đoković je prošao i kroz jednu i kroz drugu našu fazu. To je naš mentalitet i to se veoma sporo menja. Ko zna koji su “đedovi” u nama - rekao je za “Blic” sociolog Ratko Božović.

“Nolemrsci” nisu kritikovali Đokovića zato što im se nije sviđao kada je bio povređen, već zato što im nije donosio onu radost na koju ih je navikavao godinama. Sada, kada opet hara, on je opet “naš, najbolji”. Naš je, nema čiji da bude. A ako je naš, onda može i meso da ne jede. Samo da je živ i zdrav. I da je osvojio taj Sinsinati, ko ga i izmisli da nas ovoliko muči godinama.