Beleške jednog urednika Pronađeno u prevodu
Jedno od novijih kaže da su znanje jezika i prevođenje među prvim profesijama koje će nestati iz našeg sveta
OBIČNO SE GOVORI o tome šta je izgubljeno u prevodu. Najčešće se u tom kontekstu pominje maksima da je poezija ono što nestaje u prevodu. Da li je baš sve nestalo u prevodu i, pogotovo, da li poezija ili neki drugi žanr nestaje u svakom prevodu?
Meni se, međutim, čini da je bolje govoriti o tome šta je pronađeno u prevodu. Uključujući i poeziju, jer bez prevoda ne bismo imali mogućnost da prepoznamo najveći deo pesničkog nasleđa u svetskoj književnosti. Mada nije savršeno, i to nužno ne može ni biti, prevod jeste rešenje.
Pođimo najpre od postojećeg obima prevoda.
Nikada se nije prevodilo više ni brže nego danas. Obim prevoda knjiga iz savremene produkcije jeste ogroman. Ali veliki brojevi ne znače uvek ni raznovrsnost. U slučaju prevoda upravo je tako. Najviše se prevodi sa engleskog jezika. Istina, pojavljuje se i prevodi s jezika s kojih se u srpskoj kulturi ranije retko prevodilo, dok su prevodi s jezika posrednika (engleskog ili ruskog, kako je najčešće bilo u našoj prevodilačkoj tradiciji) gotovo iščezli. Savremena produkcija se nesrazmerno više prevodi od književne tradicije. To je podjednako loše za prevodioce i za čitaoce kojima se obraćaju. Svaka generacija prevodilaca trebalo bi da iznedri nove prevode klasičnih književnih dela. Tom zahtevu danas je teško odgovoriti.
Kada je reč o žanrovima koji se prevode, ubedljiva je dominacija beletristike, u okviru koje prvorazredno mesto pripada romanu. Zahtevi izdavačke industrije i logika medijske i marketinške prezentacije učinili su da se knjige prevode u veoma kratkom roku posle njihovog objavljivanja na izvornom jeziku. Toj simultanosti u izdavačko-prevodilačkim poslovima pogodovao je i razvoj literarnih agencija koje su globalizovale autorska prava velikog broja pisaca, što samim tim čini nužnim da se prevodi njihovih knjiga objavljuju u različitim kulturama neposredno posle originalnog izdanja. Prevod objavljen na jednom jeziku postaje preporuka i podsticaj izdavačima iz drugih kultura i jezika, a postojeći prevodi jesu odličan način da se objavljena knjiga marketinškim sredstvima izdvoji u obilju knjiga među kojima je čitaocima sve teže da izaberu knjigu za sebe. Tržište knjiga postalo je u najvećoj meri globalizovano. Iste knjige istih autora vrlo često u istim koricama pojavljuju se u različitim kulturama kao posledica tržišnih i marketinških razloga, a ne kao posledica kulturno ili vrednosno utemeljenog izbora. Knjige tako postaju brend, a uobičajeni izbor čitalaca postaje posledica ne njima dostupnih i proverljivih informacija već, kao i kod svih drugih proizvoda, posledica najraširenijih informacija. Otuda upotrebljiva vrednost kampanje zadobija prednost u odnosu na kritički artikulisano saznanje.
Ako se najviše prevode bestseleri, što je logična posledica tržišnih okolnosti, onda valja imati u vidu dve posledice koje nisu nužno tržišnog karaktera, mada ostavljaju posledice i na samo tržište. Jedna se odnosi na kulturne standarde svakog konkretnog društva, pri čemu to posebnu snagu ima u slučaju tzv. malih jezika kod kojih se, uostalom, najviše i prevodi. Kada se bestseleri prevode nesrazmerno više u odnosu na knjige drugih žanrova i drugih vrednosti (a danas je bestseler faktički postao sinonim za roman), onda to neizbežno dovodi do sužavanja mogućnosti izbora čitalaca, kao i do marginalizacije drugih žanrova. Tako će, posve ironično, poezija sve manje nestajati u prevodu, jer će se endemski retko prevoditi, a to sve više važi i za druge književne žanrove u rasponu od priče do drame, od eseja do književnih studija i rasprava. Odsustvo prevoda humanističkih žanrova suštinski pogađa kulturne i modernizacijske standarde društva. To nesumnjivo osiromašuje i raspon interesovanja i izražajne sposobnosti prevodilačke zajednice.
Druga posledica tiče se još neposrednije prevodilačkog zanata. Obim prevodilačkog posla i zahtevi izdavačke industrije uslovili su da se pojavi mnoštvo prevodilaca, pogotovu sa tzv. velikih jezika, i da se kao ključni kriterijum ispostave rokovi i brzina prevoda, a ne kvalitet. Bestseleri su obično knjige trenutka, a prevod koji se nije pojavio na vreme jeste trenutak koji je nepovratno prošao. Mnoštvo prevoda, mnoštvo prevodilaca, sve kraći i zahtevniji rokovi jesu izazovi za umetnost prevođenja. Za mnoge knjige, zapravo, mogli bismo da kažemo da nisu prevod nego više ili manje uspela interpretacija. Kada to ne bi narušavalo autoritet prevodilačkog posla, moglo bi da se kaže da je to pravedna sudbina bestselera: većina bestselera nije ni nastala sa ciljem da budu umetnost, pa i ne mogu zahtevati da budu predmet prevođenja kao umetnosti. Moguće rešenje bila bi kritika prevoda, oblast koja kod nas nije nikada bila posebno razvijena, ali je u društvu spektakla i populizma svaki zahtev za kritikom, od stručne i umetničke do društvene i političke, postao gotovo nemoguć. Ni književna kritika sa tako dugom tradicijom, ogromnim uticajem i nizom izuzetnih figura u istoriji srpske književnosti nije uspela da očuva javno prisustvo, a pogotovo ne uticaj. Devedesete su ostale poslednja decenija u kojoj je srpska književna kritika bila suštinski uticajna.
Saveznici prevodiocima jesu sve razvijenija teorija prevodilačkog umeća i, pogotovo, činjenica da je umetnički status prevođenja postao nesporan nekako upravo u vreme kada je obim prevodičakog rada dostigao inflatorne razmere. Nisu ni retki pisci koji prevodiocima nesebično nude koautorstvo nad prevedenim knjigama. „Svaki dobar prevodilac moje knjige na bilo kom jeziku jeste moj koautor“, kaže Klaudio Magris. I još nešto: mada nisu vidljivi u javnosti kao sve manje vidljivi pisci, prevodioci su u ekonomskom smislu prvi put u boljem i sigurnijem položaju od pisaca. Jedno od novijih
kaže da su znanje jezika i prevođenje među prvim profesijama koje će nestati iz našeg sveta. Nećemo učiti strane jezike, nećemo imati prevodioce, ali ćemo imati male priručne uređaje i stalnu konekciju sa internet programima za prevođenje. Ova futuristička projekcija je tehnički zamisliva već sada, ali je pravo pitanje da li je ta obećana budućnost najbolji od svih svetova. Prevod je, ipak, autorski glas, glas prevodioca, glas njegovih umeća, glas književnih, kulturnih i socijalnih konvencija njegovog vremena, pa samim tim tehnički aspekt prevođenja, čak i pod uslovom da nije sporna njegova tačnost, ne može biti zamena za umetnost prevođenja. Jer se u tom slučaju gubi onaj osnovni glas, od koga je sve i počelo, neponovljivi glas pisca koji samo zahvaljujući skrupuloznom prevodu progovara i na drugom jeziku.