Varljivo leto ‘68. Kritika ga je omalovažila, u Puli ga nisu hteli, ali Vera Čukić je Mihiću i meni rekla: “Po ovom filmu će vas pamtiti”

Na zatvaranju prvog Dunav film festa 23. avgusta u Smederevu premijerno će biti prikazana reastaurirana kopija kultnog filma Gorana Paskaljevića iz 1984 “Varljivo leto ‘68.” rađenog u produkciji “Centar filma”

OVO LETO PROSLAVLJENI reditelj je, veli, proveo delom radno, delom u Torontu (Kanada), gde mu je unučica koju je proletos dobio, delom u Opatiji, a u Smederevo na premijeru svog negdašnjeg filma u novom ruhu (što je deo projekta “VIP Kinoteka”, projekcije u Beogradu će biti šest dana kasnije, 29. avgusta), kaže, dolazi sa posebnim uzbuđenjem.

- Uzbuđen sam kao što sam bio pred svaku premijeru nekog mog filma. Susret sa novom publikom je uvek uzbudljiv. Taj film je nastao pre trideset i pet godina, i danas, posle toliko vremena, mogu da kažem da je pošteno zaslužio status kultnog ostvarenja. Mnogi gledaoci različitih generacija danas u svakidašnjem životu ponavljaju replike iz tog filma, prepričavaju se pojedine scene, prikazuje se više puta godišnje na raznim televizijama u regionu. Potpuno nova, remasterizovana verzija filma će gledaocima pružiti mnogo više nego prikazivanje izbledele kopije u Goran Paskaljević sa unukom u Kanadi lošem formatu na televiziji. Inače, kod nas se ponekada unapred proglašavaju kultnim filmovi i TV serije koja su tek u nastajanju, ili čim počne njihovo prikazivanje, što obesmišljava pojam kultnog dela. Kakva su vaše sećanja na proces rada, motive koji su vas ponukali da radite film?

- Bio je to dosta težak period u mom životu. Poželeo sam da se odmorim od turobne svakodnevice i kada sam pročitao prvu verziju scenarija Gordana Mihića, učinilo mi se da bi mi rad na ovom filmu, koji je u osnovi bio savremena komedija, pomogao da se vratim optimističkom raspoloženju. Predložio sam Mihiću da filmsku priču prebacimo u 1968. godinu, ubacio priču o Čehinjama, maturskom ispitu sa temom marksizma... i tako je to postao jedan od mojih najličnijih filmova do tada. Naziv filma sam delimično “ukrao” od mog prijatelja Jiržija Mencla, s tim što moram da napomenem da njegov film “Rozmarni leto” (kod nas preveden “Hirovito leto”, prim. aut.) nema nikakve veze sa prelomnom ‘68. godinom. Današnji gledaoci ne treba da ispuste iz vida da sam krajem šezdesetih studirao u Pragu pod uticajem sjajnih crnih komedija ćeškog novog talasa i bio prisutan kada su sovjetski tenkovi ušli u Čehoslovačku da je oslobode od “opasnog” viška građanskih sloboda. Zapadni svet se te godine oslobodio malograđanskog društvenog koncepta, dok je koncept tadašnjeg čehoslovačkog lidera Aleksandra Dupčeka o “socijalizmu sa ljudskim likom” grubo pregažen, i morao je da pričeka do pada Berlinskog zida, još dvadeset godina. Nažalost, mi u Jugoslaviji tada nismo uhvatili korak sa svetom, a i sećanje nas danas sve više napušta... Gde je danas Petar Cvetković (u vrsnom tumačenju Slavka Štimca), mladić čije je prirodno sazrevanje i najintimnije osećaje i odnose odredio društveni, politički trenutak?

- Slavko Štimac se trenutno odmara na Rabu, a pretpostavljam da se Petar Cvetković sredinom osamdestih godina oženio, dobio dvoje dece koja su se u nedostatku

perspektive u Srbiji odselila sa svojim porodicama u Kanadu, Australiju, Novi Zeland ili bogzna gde. Petar trenutno odvaja od svoje nevelike penzije u Srbiji novac da kupi kartu kako bi mogao da svake druge, treće godine obiđe svoje unuke. A možda je Petar Cvetković, poslušao praktične savete svog oca Veselina, oslobodio se svih mladalačkih iluzija i danas je ugledni, kontroverzni privrednik, ili je čak dogurao da predsednika opštine u svom gradu? Da li ste, dok ste ga radili, slutili da će film postati kultni?

- Nisam ni u najlepšim snovima. Film je te godine (1984) kada je nastao odbijen da bude prikazan u konkurenciji Pulskog festivala, čak nije bio uvršten ni u prateći program filmova koji se prikazuju izvan konkurencije u pulskoj Areni sa obrazloženjem mojih kolega iz tadašnjeg pulskog žirija da film nije komunikativan. Većina domaćih kritičara ga je omalovažila. Podrška je stigla od moje filmske ekipe i divnog glumačkog ansambla koji me je pratio na premijerama filma u raznim našim gradovima. Publika ga je odmah prihvatila, a Vera Čukić, naša poznata glumica i supruga Gordana Mihića, tada je izjavila da će nas dvojicu pamtiti još najmanje pedeset godina po ovom filmu. Ostatak priče znate. Izlišno je, a i nemoguće, rečima iskazati koliko mi nedostaju neki od glumaca iz “Varljivog leta ‘68” koji, na veliku žalost, više nisu među nama, pre svih Bata Stojković i Mija Aleksić, s kojima sam imao ogromnu čast i zadovoljstvo da radim u više filmova. Spremate li se za novi film “Mačiji krik“? O čemu je reč?

- Da, spremam se pažljivo za taj film do koga mi je posebno stalo. Scenario je inspirisan autentičnom životnom pričom. Pukim slučajem koscenarista Đorđe Sibinović i ja upoznali smo Zorana Živanovića i njegovu suprugu Slavicu iz Kragujevca, koji su se tri godine borili sa administracijom da steknu pravo starateljstva nad Zoranovom hendikepiranom unukom. I pored naklonosti lokalnog centra za socijalni rad, na trenutke je njihova borba delovala krajnje neizgledno. Fascinirala nas je humanost tih ljudi i neverovatna Zoranova životna energija kojoj ovim filmom želimo da odamo priznanje. Bilo je reči da ćete raditi film u Italiji?

- Film pod radnim naslovom “Moje ime je Muhamed” bio je predviđen za realizaciju prošle godine, ali je italijanski koproducent “Sinemusa” godinu dana čekao novi zakon koji predviđa mnoge olakšice za privatne investitore u filmsku industriju. Taj zakon je konačno izglasan, dobili smo podršku od najvećeg italijanskog filmskog fonda “Roma Lacio”, kao i finansijsku pomoć od italijanskog Ministarstva kulture, a produkciju je znatnim srdstvima podržao i italijanski javni servis “RAI Sinema”. Početak snimanje ovog filma se izgleda veoma približilo, verovatno već krajem ove godine. Nadam se da će ovaj projekat biti manjinska srpska koprodukcija, što bi mi omogućilo da uradim deo postprodukcije u Srbiji, i što je najvažnije da sa sobom povedem u Italiju deo srpske ekipe sa kojom sam uspešno realizovao u Indiji moj poslednj film “Zemlja bogova”. Imali ste retrospektivu u MoMA muzeju u Njujorku, u britanskoj, španskoj, austrijskoj kinoteci... dobili u svetu niz prestižnih nagrada za filmove i životno delo... I kad se na sve to osvrnete? - Retko se osvrćem, uvek gledam samo napred.