NAJBOLJE MI JE KADA PIŠEM, ALI NEćU BATALITI GLUMU
Popularni glumac je preko 40 godina prisutan na filmu i kaže da je veoma počastvovan što mu je pripalo priznanje za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem igranom filmu i njemu sličnim medijima.
Radoš je podelio svoja sećanja na prvi dolazak na festival u Nišu, gde će mu ove godine biti dodeljena ova prestižna nagrada.
- Sećam se velikog uzbuđenja i pritajene radosti. Prvi put sam se u Tvrđavi poklonio divnoj niškoj publici koja stvarno voli domaći film i glumce kao njegovu najveću vrednost daleke 1976. godine. Imao sam 23 godine i igrao sam jednu od glavnih uloga u filmu velikog jugoslovenskog reditelja Veljka Bulajića “Atentat u Sarajevu”. I odmah za ulogu mladobosanca Nedeljka Čabrinovića dobio nagradu publike, koja će i u godinama koje su usledile uvek mnogo više podržavati i nagrađivati moj rad i moje uloge od stručnih žirija festivala. Danas, posle 42 godine - sve mi liči na san, za koji mogu da kažem da se ostvario - iskren je Radoš koji je otkrio kakva je bila njegova prva reakcija kada mu je javljeno da je odlukom Predsedništva Udruženja filmskih glumaca Srbije dobitnik priznanja “Pavle Vuisić”.
- Oni koji me poznaju, znaju da je moj profesionalni i etički kondeks da kada sam ja u pitanju nikada nikoga nisam povukao za rukav, niti okrenuo telefon i preduzeo bilo šta da bi neko primetio moj rad i eventualno me nagradio. Do svoje pedesete, i neke nagrade su me mimoilazile, ali u poslednjih desetak godina sustižu jedna drugu. Nema profesionalne nagrade i većeg društvenog priznanja koje već nisam dobio. Valjda je to normalno. Posle velikih zalaganja, truda, muke i predanog rada, dolaze priznanja. Kada je u pitanju nagrada “Pavle Vuisić”, koja nosi ime jednog od najvećih srpskih i jugoslovenskih glumaca, to je zbilja najveće priznanje koje za svoj rad naša branša može dobiti. To je sertifikat životnog dela jednog čoveka i umetnika, i zbog svega toga sam počastvovan.
Inače, Radoš Bajić je kompletan umetnik - pisac, reditelj, producent i glumac, pa se postavlja pitanje koja od ovih uloga mu najlakše pada.
- Poslednjih godina najbolje se osećam dok pišem. Ipak se tu stvara imaginarni svet filmske čarolije koja produkcijom i režijom dobija svoju nadgradnju. Da budem iskren, ne najavljujem da ću bataliti glumu jer glumac nikada ne ide u penziju – ali mi je sve teže da oblačim kostim, da sedim u šminkernici i da čekam dok se namešta svetlo. Valjda je to prirodno, preko 40 godina sam u toj priči. Kao reditelj verujem da još nisam rekao poslednju reč, a kao producent imam velike planove - kaže Bajić.
Posle velikih zalaganja, truda, muke i predanog rada, dolaze priznanja