Đavolje igralište
Željko Veselinović nije magarac. Ni kreten. On je predsedavajući Saveza za Srbiju, jedan od osnivača Saveza i jedan od lidera opozicije. Hoću reći, osnovno ljudsko i građansko pravo gospodina Veselinovića (koji je pride i predsednik sindikata Sloga) jeste, da ako to želi, bude primitivac. No, u trenutku kada predsedavajući Saveza za Srbiju kaže da je predsednica Vlade Republike Srbije „zla i podmukla lezbijka“koju bi pameti naučilo da je neko drži zaključanu par meseci sa „obdarenim Afroamerikancem tek puštenim iz zatvora“, i kada nijedan od ostalih devet lidera koalicije SZS ne osudi ovaj narativ, ne ogradi se i ne potegne pitanje izbacivanja Veselinovića iz Saveza, onda to više nije privatno mišljenje i nije eksces. To onda postaje politički stav oko koga postoji konsenzus lidera opozicije unutar koalicije čiju kičmu čine DS i Dveri.
Šest godina ozbiljnog medijskog spinovanja provelo se u dokazivanju kako su ovi na vlasti primitivne, glupe i bezube siledžije, dok su u opoziciji najdivnija ljudska bića, a onda predsedavajući Saveza za Srbiju učini jedan iskreni istup i čitava obmana padne u vodu.
Mada, suština poruke koju je Veselinović, ispred Saveza za Srbiju, uputio premijerki nije vređanje njene ličnosti. Vređanja u javnom diskursu ima koliko vam volja. Na to se više niko i ne obazire. Npr., moja malenkost je u jednoj rečenici kolumne pomenula Gorana Markovića, pa je on zauzvrat napisao na četvrt strane „Blica“tekst sastavljen isključivo iz uvreda i psovki na kojima bi mu pozavideli i renomirani posetioci drumskih mehana na Ibarskoj magistrali. Znači, uvreda kao manir postala je oružje intelektualno impotentnih. Bespredmetna je. Izlizala se. Uvrede više nemaju nikakve veze sa onima kojima su upućene i služe kao manir koji definiše onog ko uvrede piše ili izgovara. Znači, nisu uvrede problem. Pretnje jesu. Nasilje kojim se preti je problem. Istina, nisu pretnje i verbalno nasilje koje vodi ka fizičkom nešto što nam dolazi niotkuda. Svako ko je pratio deevoluciju opozicionih stranaka i regresiju njihovih lidera znao je da kada politička organizacija, bilo da je stranka, pokret ili grupa građana, politiku odbaci kao nepotreban balast i kada investira toliku energiju u ubeđivanje svojih simpatizera kako žive u autokratiji protiv koje se nema smisla boriti demokratskim sredstvima, onda preostaje samo jedno: nasilje. U različitim pojavnim formama, od kojih je ono verbalno demonstrirano u pretnjama premijerki od strane predsedavajućeg Saveza za Srbiju samo uvod u nešto gore. Dobro kaže srpska poslovica: „Dokon mozak, đavolje igralište“.
Kad smo već kod nasilja, ne znam kako vama, ali meni je cool kad o nužnosti 6. oktobra govori Saša Janković koji je 5. oktobar 2000. dočekao i proveo kao šraf Miloševićeve vlasti. Šta tu ima čudno? Ako može Đilas 2018. sebe da predstavlja kao „borca“protiv rijalitija (iako je on doveo prvi rijaliti program u Srbiju 2006), što Janković ne bi sebe promovisao u „borca“za tekovine 5. oktobra? Nije valjda Janković jedini opozicionar kome je zabranjeno da bude licemer? Uzgred, desila se još jedna sitnica. Naime, Saša je pre neki dan ponovio kako je „bezočna laž“da je on ikad nameravao da od Vučića traži da bude premijer. Akademik Teodorović i Šutanovac već su ranije potvrdili da Janković jeste upravo to planirao, a sada se oglasila i gospođa Ljiljana Mijatović, supruga g. Teodorovića, napisavši, citiram: „Bezočna laž gospodina Jankovića je da nikad nije predložio da se organizuje veliki protest na kome bi bilo traženo premijersko mesto za njega. Bila sam prisutna kada je to izgovorio.“
Nijedan od devet lidera koalicije SZS nije osudio Veselinovića