Muzičko pozorište
Ako je slogan ovogodišnjeg Bitefa bio “Svet bez ljudi”, iskristalisalo se nekoliko programskih celina u kojima su ljudi i te kako bili u fokusu. Intermedijalnost je sastavni deo prakse izvesnog broja savremenih umetnika
U NEMOGUĆNOSTI DA u potpunosti razaznaju ideološka kretanja u univerzumu medijskih mimikrija, umetnici koji koriste intermedijalnost posežu za intimističkim iskazima, ne bi li se preko te atomizacije stiglo do suštinskog koje bi doseglo efekat od opšteg značaja. Muzičko pozorište je na Bitefu 2018. poslužilo kao strategija za namere takvog tipa.
Tako je, na primer, muzika u predstavi “Svita broj 3”, koja je izvedena na svečanom otvaranju Bitefa, ugrađena i u naslov. Kompoziciju i režiju za “Svitu broj 3” potpisuje Žoris Lakost, a kompoziciju i muziku Pjer Iv Mase. Lakost i Mase su i pre dve godine ostavili upečatljiv trag na Bitefu sa predstavom “Svita broj 2”, a ovog puta u “Sviti broj 3”, uz glumce Bjanku Januci i Lorana Deleja koje na klaviru prati Deni Šuje, oni su kreirali specifičnu varijaciju na temu muzičkog pozorišta, zasnovanu na Lakostovom istraživačkom projektu „Enciklopedija reči”, onlajn arhivi raznovrsnih audio-zapisa. Kao u nekakvoj muzičkoj kutiji komprimovani su audio i video zapisi iz Evropske unije, koje glumci na ritmički muzikalan način interpretiraju na jezicima svih 28 EU zemalja. Između ostalih, tu su glasovi predrasuda, frivolnosti, prezasićenosti, očaja, birokratizovanog političkog jezika, mržnje i samodestrukcije. Poseban zadatak bio bi vezan za detaljnu analizu zašto je baš neki sadržaj izabran da bude reprezentativan za određenu zemlju i rezultat te analize možda bi ukazao kakav je status pojedinih zemalja u okviru Evropske unije.
Jedini predstavnik Srbije na ovogodišnjem Bitefu, “Bolivud”, koji je napisala i režirala Maja Pelević, takođe pripada muzičkom pozorištu. Anja Đorđević je komponovala muziku za ovu zaigranu predstavu Narodnog pozorišta u kojoj se tranzicija predočava kroz tužnogorku “bolivudsku” vizuru. Pojmovi kemp i poigravanje kičom preuski su za današnje vreme. ”Bolivud” zapravo može imati i značaj prekretnice jer je jasan politički stav o servilnosti prema tuđem kapitalu, korupciji i rasizmu prožet nedoljivom, “sunčanom” atmosferom konstruisane rajske zemlje zvane Srbija. Muzika Anje Đorđević je, s druge strane, bazirana na kabaretskim asocijacijama. Pesme urađene u maniru marša ili šlagera evociraju nostalgiju za vremenom kad je takva odbrambena strategija (okupljanja deklasiranih po ćelijama, stanovima ili klubovima svejedno) mogla da se izbori sa mehanizmima Velikog sistema. U ovom vremenu takav muzički pristup predstavlja traganje za smislom u poplavi konstruisanih banalnosti.
Bitef je i završen predstavom koja pripada muzičkom pozorištu. U produkciji belgijske kompanije koreograf Alen Platel, u saradnji sa kompozitorom Fabriciom Kasolom i uz učešće brojnih muzičara, publici je prikazao svoju verziju Mocartovog “Rekvijema”. Klasična muzika koja se stapala sa afrobitom potvrdila je potrebu da se izbrišu granice kolonija, rasa i dominantnih kultura kad je metafizika boravka i odlaska sa sveta svim ljudima zajednička.