02&$ UPEVWR 02&&$

3iģe

DANAS SU KNJIGE, sem u papirnom izdanju, dostupne i u elektronskom za čitanje na tabletima i pametnim telefonima. Kada se deca kojim čudom dokopaju štampane knjige sa koricama, često pokušavaju da na glatkoj površini hartije okrenu stranicu na isti način na koji otvaraju novu na tabletu - klizanjem palca ili kažiprsta po staklenoj površini ekrana, nestrpljivi da vide šta sledi. Ali papir se ne predaje lako, stranica odbija da bude savladana frontalno, ona zahteva da bude uhvaćena sa strane.

Današnji dijalog sa knjigom je manje taktilan, više je posredan (“roba se bira pogledom, ne prstima”, kao u pekari). Prizor kako vetar lista stranice knjige izostaje čak i iz savremenih filmova, romantika se u njima gradi i simulira na nov način.

Posetioci muzeja, pored prilike da se suoče sa trodimenzionalnim originalima, mogu da zavire iza zidova stvarnosti i da proniknu u dublje tajne izloženih objekata. Monitori, tableti, tasteri za aktiviranje zvučnih nadgradnji alatke su koje pomažu u ostvarivanju dijaloga sa izloženim objektima ne bi li njihova spoznaja bila efikasnija. Savremeni muzeji izlažu objekte i u nastojanju da informacija bude što potpunija, na izvestan način od gledaoca udaljavaju izloženo, čineći da posetioci na manje-više jednoobrazan način proniknu u njegovu suštinu. Kao što sintetička inteligencija ne znači i mudrost, tako pregršt informacija sprečava individualni doživljaj izloženog umetničkog dela ili muzejskog predmeta.

U tehnološki razvijenim sredinama muzeji nastoje da olakšaju dijalog između radova i posetilaca. Interaktivnost je nova gimnastika uma koja je nametnuta polako, ali temeljno.

U Torontu, pored bogate Umetničke galerije Ontarija (AGO), koju krasi najveća kolekcija radova Henrija Mura izvan Velike Britanije (crteži, skulpture i skice u svim tehnikama i dimenzijama), remekdela savremene umetnosti, zadivljujući izbor značajnih dela iz evropske umetnosti i efikasna politika pobuđivanja donatora da daruju svoje kolekcije u zapadnom delu ulice Kvins radio je MOCCA (Muzej savremene kanadske umetnosti). MOCCA je tokom deset godina organizovao više od dve stotine izložbi, na kojima je izlagano više od hiljadu i sto radova kanadskih i inostranih umetnika sa preko 40.000 posetilaca godišnje. Gradske vlasti, vlada Kanade, uz pomoć donatora, nastojale su da nađu novo sedište za MOCCA. Izabrali su istorijsko zdanje koje je 1919. podignuto po nacrtu vinipeškog arhitekte Džona Vudmana, jedna desetospratnica, nekada najviša zgrada u Torontu, prva u koju je ugrađen lift. Ovaj svojevrsni kanadski „antički” spomenik, pored lifta, krase masivni betonski stubovi sa pečurkastim završnicama koje su nosile svodove svakog narednog sprata. Rukovodstvo MOCA ostavlja posetiocima ove stubove bez ikakve naknadne građevinske intervencije - goli beton opstaje kao svedok i učesnik u dijalogu za koji se zalažu kustosi MOCA.

Preselenjem u središte raskrsnice autoputeva na severu današnjeg Toronta, u nekadašnju fabriku za obradu aluminijuma - od tanjira i viljušaka do automobilskih delova, MOCA je u nazivu izgubila jedno „C” (preimenovan u Muzej savremene umetnosti) a dobio na prostoru - horizontalno i vertikalno. Takođe, muzej je unapredio svoj karakter: neće biti samo Muzej savremene kanadske umetnosti već svetske, sa osnovnom političkom premisom: MOCA treba da bude muzej dijaloga, interakcije između posetilaca i umetnosti različitih kultura, što je u težištu kanadskog modela života.

Od 22. septembra ove godine MOCA “neće biti samo čvorno mesto za predstavljanje savremene umetnosti, već hab za interaktivnu komunikaciju, neverbalnu i onu koja se izražava rečima”, ističe Hajdi Rajtmajer, direktorka MOCA.

„Mi ćemo stvoriti relevantne prostore, osigurati da odražavaju svet u kojem živimo i da su osetljivi na različitu prirodu zajednica koje služe. Iskustvo umetnosti, inspiracija i podsticaja koju provocira umetnost mogu da posluže kao način da različite zajednice razumeju sebe i svet oko sebe i stvaraju osećaj pripadnosti.”

Izlagački program MOCA zasnovan je na značaju afirmisanja kanadskih umetnika, od kojih su neki globalno prepoznati i ima i onih za koje će se tek čuti.

“Ono što će ovaj raznoliki spisak umetnika imati zajedničko je interdisciplinarna priroda njihovog rada i njihova težnja za istraživanjem višestrukih glasova univerzalnih ljudskih iskustava kako bi unapredili socijalnu inkluziju”, zaključuje direktorka Rajtmajer.

Otvaranje MOCA izvedeno je u dva dela - počast donatorima oni koji su uplatili više od 25.000 dolara su imali ekskluzivno pravo da uživaju prvi, a onda svi ostali, počev od 22. septembra ove godine - domaći i inostrani ljubtelji umetnosti i poštovaoci istorijskih spomenika. Prva postavka MOCA istakla je radove sledećih umetnika: Hibe Abdalah, Andreasa Angelidakisa, Matilde Alizadeh, Adrijana Blekvela, Džastina Langloa, Ange Loft, Rajnija Perera, Džeremija Šoua i Nep Sidu.