Ceo svet jeste pozornica, ali nije sve pozorište

Svoju čuvenu knjigu “Prazan prostor” Piter Bruk započinje rečenicom: Mogu uzeti bilo koji prazan prostor i nazvati ga otvorenom scenom, neko se kreće u tom praznom prostoru dok ga neko drugi posmatra i to je sve što je potrebno za teatar

DAKLE POZORIŠTE NE postoji bez glumca i gledaoca. Svi ostali autori predstave su irelevantni za definisanje pozorišnog čina. Bar su mene tako učile knjige velikih pozorišnih poslenika. Onda je pre tačno 10 godina na Bitefu pobedio Hajner Gebels sa predstavom “Štifterove stvari” u kojoj nije bilo glumaca, ali to jeste bila predstava i poremetio osnovne postulate pre svega domaćeg pozorišta, što je dovelo do manjih sukoba među pozorišnim radnicima. Dakle pozorište može da postoji bez glumca. Jasno. Ostaje nam dakle da sistemom dedukcije jednostavno zaključimo kako pozorište ne može da postoji jedino bez gledaoca. Te je on najbitiniji akter pozorišnog čina.

Na upravo završenom 52. Bitef festivalu, na kojem sam imao zaista veliku čast da sudelujem u žiriju koji dodeljuje “Politikinu” nagradu za režiju evo već 41. godinu, videli smo malo pozorišta, ali ne samo zbog odsustva glumaca u čak tri izvedena dela. Namerno ne koristim termin “predstave” jer smatran da one to nisu. U tom smislu mogao bih da kažem da smo imali i dva koncerta u takmičarskoj selekciji ovogodišnjeg festivala. Iako su se sve tri instalacije, za koje sam siguran da bi se odlično uklopile u Muzej savremene umetnosti, i ti koncerti odvijali u, i na pozorišnim scenama, ne mogu da kažem da sam gledao pozorišnu predstavu. Možda bismo mogli da kažemo da je divno što smo ipak imali priliku da vidimo tako nešto, ali pošto imamo i druge festivale i događaje kao što su Beogradski festival igre, Bemus, Oktobarski salon i sl., na kojima možemo da vidimo slične instalacije, koncerte i plesne predstave, postavlja se pitanje zašto na Bitefu nismo imali prilike da vidimo više predstava koje su približnije onome što mi “obični“ljudi doživljavamo kao pozorište. Nema dovoljno avangardnih predstava u svetu? Nema dovoljno relevantnih predstava? Da nije interneta i da niko od nas ne putuje nigde možda bismo i poverovali u to. Ali, pođimo od pretpostavke da ovogodišnji Bitef preispistuje šta je zapravo savremeno pozorište i sam pozorišni čin? Odlično. Ali, onda dolazimo do još nekoliko problema. Na plakatu ispod lika namrgođene gorile koji asocira na Kjubrikovu “Odiseju” jasno piše “Svet bez ljudi”. U redu, jasna je poruka. Ali, ako nešto ima poruku, to nije baš preispitivanje ili tretiranje problema, što je osnova gotovo svakog ozbiljnog umetničkog dela, već izričit stav. U takav stav se uklapaju instalacije bez ljudi. Međutim, ta selekcija je sadržala predstave u kojima su glumili ljudi i koje isto tako nisu preispitivale ništa nego implementirale određeni stav autora. Obično politički. Na primer, fašizam je loš, “nefašizam“je dobar. Ukoliko uzmemo da je plasiranje stava u pozorištu u redu, i da je instalacija pozorišna predstava i da je koncert ispred projekcije pozorišna predstava, da li bi svakodnevno obraćanje našeg predsednika sa scene pozorišta takođe bila pozorišna predstava? Ako pozorište ne preispituje i ne postavlja pitanja nego služi za plasiranje stava, kako to nas kao umetnike razlikuje od političara? Sad sam zbunjen. Da li se politički govor izveden u pozorišnoj sali kvalifikuje kao političko pozorište?

Opet bih hteo da ponovim kako sam jako uzbuđen što sam bio član žirija i jedva čekam sledeću godinu budući da je žiri bijenalni, ali sam se i kao član našao u problemu kao i moji žirisaborci. Naime, festival je takmičarskog karaktera. Ne smotra. U selekciji su tri instalacije, dva koncerta, jedna plesna predstava i četiri pozorišne predstave. Kako se upoređuje neuporedivo? Kako se upoređuje igra glumačkog ansambla sa dokumentarnim snimkom? Kako koncert sa svetlosnom instalacijom? Kako koncert sa plesnom predstavom i kako plesna predstava sa audioinstalacijom? Nezahvalno. Jedino zajedničko svakom umetničkom delu jeste emocija koja se u nama budi prilikom posmatranja umetničkog čina. Stoga ni ne čudi da je instalacija sa dokumentarnim snimcima stvarnih ljudi koji su pred samu smrt beležili svoje misli putem tehnologije pobednik ovogodišnjeg festivala. Prosto emocija je bila jedino što smo mogli da poredimo i ta instalacija je ostavila najjači emotivni utisak. Moja dužnost kao člana žirija je da dam glas onome što me najviše dojmilo u takvoj selekciji, ali je moja dužnost kao umetnika da napišem ovaj tekst i preispitujem selekciju jednog od najznačajnijih festivala koje imamo. Ne zato što ne verujem da stvari treba da se menjaju i da moramo da pravimo striktne granice ili etiketiramo šta je šta. Već zato što me plaši šta sve može da počne da se zove ne samo pozorištem nego umetnošću.