1RYL 0XUDNDPL
“Ubistvo Komtura”, najnoviji roman japanskog pisca Harukija Murakamija (prevod s japanskog Nataša Tomić, izdavač “Geopoetika”), predstavlja nekoliko meseci života glavnog junaka, slikara portretiste, koje on, nakon što žena iznenada odlučuje da se razved
U PRVOM DELU romana pod naslovom Ideja se ukazuje glavni junak na tavanu pronalazi skrivenu sliku „Ubistvo Komtura“, koja prikazuje scenu iz Mocartove opere “Don Đovani”, naslikanu u tradicionalnom japanskom stilu. Tada počinje čudesni splet događaja. U drugom delu pod naslovom Metafora se kreće otkriva se podzemni svet u kojem je Metaforin
prolaz sa puno Duplih metafora – „opasnih i nepoštenih bića“. Jedna od glavnih uloga gotovo svih Murakamijevih romana (osim “Norveške šume”) jeste da stavljaju fokus i osvetljavaju te Druge svetove. Iako tvrdi da piše tako što mu iz podvesti naviru ideje i on ih stavlja na papir, ta uslovna jednostavnost procesa pisanja traži i podsećanje da samo vrsni i iskusni pripovedač može da napiše „page-turner“knjigu sa ovoliko slojeva.
Murakami je izjavio da je ova knjiga omaž Ficdžeraldovom „Velikom Getsbiju“(prevodio je Ficdžeralda na japanski). Ima sličnosti - Nik Karavej dolazi u Njujork i biva opčinjen raskošnim svetom svog suseda Džeja Getsbija. Mogli bismo reći da su i
Komtur i Getsbi na jednom od brojnih nivoa priče o licu i naličju raskoši.
Ovo je knjiga u kojoj možda najviše od svih prethodnih knjiga Murakami piše o smislu postojanja, starenju i smrti. Gotovo sve replike koje se tiču ove teme izgovara upravo sused glavnog junaka koji živi u raskošnoj vili na tri sprata i vozi jaguar. „Ma šta uradio, ma šta postigao, ma koliko uspeha u poslu imao i ma koliko bogatstvo zgrnuo, na kraju krajeva ja sam samo jedno prolazno biće koje postoji iz praktičnih razloga, samo da bi niz gena preneo nekom sledećem. Ako izuzmemo tu praktičnu funkciju, ostatak mene jeste samo neki puki grumen zemlje.“Šta god imali ili nemali na ovom svetu, isti grumen zemlje ćemo biti nakon smrti.
Ova praktična svrha života na zemlji u smislu prenošenja gena pokreće temu porodice. Oni koji prate Murakamijev opus složiće se da kod njega porodica u tradicionalnom smislu gotovo da ne postoji. U ovom romanu jedan junak je razveden, drugi takođe živi sam i čuva stvari žene koju je voleo, devojčici je umrla mama, živi sa tetkom, a tata joj skoro nikada nije kod kuće. Odnos prema ocu takođe je deo gotovo svakog narativa ovog autora. Jedan od likova kaže: „Ono što je meni teško padalo nije bio moj otac kao čuveni slikar, već to što on meni, svom sinu, nije otvorio svoje srce... Dao sam ti polovinu svojih gena i nemam ništa drugo da učinim za tebe. Ali nisu ljudski odnosi nešto što se svodi samo na gene, zar ne?“
Potraga za smislom postojanja je zapravo potraga za samim sobom. Naš glavni junak prolazi kroz teška iskušenja na putu pronalska sebe. Svako mora da pronađe svoj put. U tom podzemnom svetu, svetu metafora, naš junak prelazi od strane Ništavila na stranu Postojanja.
Jedan od bitnijih slojeva ovog romana je tumačenje umetničkog stvaralaštva, odnosno kako nastaje umetničko delo. Taj dinamičan proces kreativnosti pitanje je i stepena predavanja samog autora. Umetnici u ovom delu u procepu su između tzv. visoke umetnosti i komercijalnosti. Murakami je istakao da nije znao o slikarstvu puno, ali da je iskoristio slikarstvo da bi pisao o procesu stvaranja uopšte, ne samo u umetnosti. Ideja postoji nezavisno od čoveka u kojem je nastala. Ona je u početku neutralan koncept kada je moral u pitanju, a od čoveka zavisi da li će je unaprediti ili pokvariti. Murakami daje primer kako se od ideje E=mc2 izrodila loša posledica u vidu atomskih bombi koje je su bačene na Hirošimui i Nagasaki.
Vreme i kauzalnost važne su teme ovog romana. Glavni junak živi prepoznatljivo murakamijevski - izolovano, nema internet ni mobilni telefon, muziku sluša puštajući ploče na gramofonu. Kaže da ne voli Cd-ove jer blešte i dobri su samo za teranje vrana sa terasa, a nemaju ni A i B stranu. Kada ga zbog tog života u prošlosti pitaju da li zna da je ovo XXI vek, on odgovara: „Samo iz priče“. Duhovito jeste, i to je bila namera autora, ali istovremeno to je svestan beg u prošlost. Brzina sadašnjosti i neumoljiva kauzalnost gde mi u svakom trenutku bivamo prinuđeni da bez produbljenog promišljanja donosimo ogromnu količinu odluka i time usmeravamo (u zavisnosti od osobe) sopstvenu, a nekada i budućnost sveta, zastrašujući je ugao posmatranja svakodnevnice koju nam Murakami ovde nudi.
Granica između snova i stvarnosti u njegovim delima je uvek zamagljena, ali su ga zbivanja u modernom svetu primorala da stvar preokrene. Stvarnost je iracionalna, a snovi racionalni. Murakami snovima daje snagu i oni tako penetriraju u stvarnost da u njoj živi ono što je začeto u snovima. Ne samo da zaživi nego nam postane i najvažnije.