ISKRENO GOVOREĆI Treba li Vučić da ode?
Predsednik Srbije i lider SNS Aleksandar Vučić izjavio je na GO SNS da je njegova kosovska politika (da Srbija dosta toga sačuva na Kosovu) doživela poraz jer Srbi više vole da izgube sve. Iznenadio sam se kad sam čuo ove reči, ali se nisam iznenadio kada sam pročitao da je Saša Janković iskoristio da ga odmah pita: „Politika ti je poražena, zašto ne odeš?“.
S tim u vezi imam nekoliko refleksija. Prvo, ne slažem se s Vučićem. Ne vidim da je politika pronalaska kompromisa između Srba i Albanaca putem dogovora, poražena. Moguće je da cilj nije moguće ostvariti trenutno zbog različitih spoljnopolitičkih razloga, kao i razloga iz sfere domaće politike, ali postoji li bolji koncept, bolja platforma, da li je neka od 200 u Srbiji registrovanih stranaka ponudila inteligentniji, racionalniji i održiviji predlog rešenja kosovskog problema? Da li je ijedna institucija, od SANU do Univerziteta, imala pametniju sugestiju? Ja za to ne znam. „Blic“je, svojevremeno, započeo temu unutrašnjeg dijaloga. Da je iko izašao sa rešenjem vrednim pažnje, „Blic“bi ga, siguran sam, registrovao. Dakle, nit je Vučić poražen, nit je poražena njegova kosovska politika. SAD su za tu politiku dale zeleno svetlo. Nemačka, nažalost, još nije. Ili će Merkelova stav približiti Trampovom ili ćemo sačekati promenu vlasti u Nemačkoj. U svakom slučaju, tokom prethodnih meseci mnogi su shvatili da nema rešenja bez dogovora dve strane i nema rešenja bez mogućnosti da i Srbi i Albanci iz pregovora izađu časno, uz ostvarenje minimuma svojih nacionalnih interesa. Dakle, kompromis nema alternativu. Bilo bi dobro da naši nemački prijatelji shvate da ako je secesija Kosova „jedinstveni slučaj“, onda i rešenje mora biti jedinstveno, dakle kreativno i takvo da se ne može primenjivati nigde drugde, tj. da ne mora biti uzrok destabilizacije Balkana, već upravo obrnuto. U tom smislu, Janković je prerano kukuriknuo. I ne samo to - da bi poentirao na „propasti“Vučićeve politike, morao bi sam da ponudi bilo kakvu. Njegovo nuđenje dve stolice u UN Albancima jeste bofl supstitut politike jer građani Srbije ne osećaju da imaju višak nameštaja koji bi davali bez nadoknade. Dokaz da se ovako teška pitanja ne mogu prebiti preko kolena jeste neuspeh referenduma u Makedoniji. Zaev može da bude poučan primer Jankoviću i ostalim amaterima sa novokomponovane političke scene koji misle da se ono što se uz čaj i kolačiće dogovori u hladu dedinjskih rezidencija može tek tako, bez krvi, znoja i suza, sprovesti u delo na terenu.
Međutim, to treba da bude nauk i Vučiću. Kada je pomenuo „poraz“svoje politike, siguran sam, iz njega je progovorila rezignacija zbog nerazumevanja istorijske šanse da se otkloni najveća pretnja miru na Balkanu od strane nekih evropskih moćnika. Ali i razočaranost zbog reakcija onih domaćih faktora koji bi po prirodi stvari morali da mu budu podrška u traganju za ostvarenjem perspektive suživota u budućnosti, decenijskih neprijatelja iz prošlosti. Nije lako gledati ljude koji su život posvetili takvom cilju kako sada nalaze reči opravdanja za sramni savez demokratskih snaga, kleronacionalista, demagoga i siledžija. Srpski intelektualni krem, barem onaj na koji smo svikli, pokazao se nesposobnim da razume političke promene posle 2012. Intelektualci u koje smo se nekada kleli regredirali su na nivo blanko podržavalaca „lidera“kojima je zloba jedini politički sadržaj, a želja da Vučiću crkne krava jedina politička ponuda.
Zato, kad vam neko kaže da Vučić treba da ode, pitajte ga ko umesto njega treba da dođe. Nećete dočekati odgovor.