Iskušavao sam đavola

7DNR MH JRYRULR 3UHGUDJ (MGXV

- ŠTA JE gluma? Svakog dana razmišljam o tome i svakog dana imam drugu definiciju. No što sam više u tome i što više starim, dobijam i jednu ironičnu distancu prema svim saznanjima do kojih sam došao tokom vremena. Sublimiram i sve više dolazim do zaključka da je ona učenje života. Baveći se teatrom, čovek barata različitim saznanjima, karakterima, moralnim vrednostima...

To je u mladosti naravno haotično, s godinama dobija svoje obrise i konture i ja danas mogu da kažem da me je gluma učila životu. Kada bih kretao iz početka, možda bih neke stvari malo redukovao, ali bih, u principu, ponovo radio isto, ponovo bih pokušavao da se bavim što različitijim poslovima i rizikovao, iako zaista ni iz daleka ne mogu reći da je bilo lako. Naprotiv.

O počecima

- Kada sam počinjao, Mija Aleksić je bio živa legenda. Došavši tada u Narodno pozorište, gledao sam ga u mnogim predstavama, a posle bio i partner sa njim. Zajedno smo igrali, recimo, u predstavi “Smrt trgovačkog putnika” Artura Milera. Divio sam se njegovim rešenjima i reakcijama ne samo u toj predstavi. Imao je posmatrački dar i umeće da nama, mladim kolegama na pravi način ukaže na prave stvari. Dva brata u toj predstavi igrali smo Miki Manojlović i ja kao vrlo mladi glumci. Dobro pamtim to osećanje da si stao rame uz rame sa nekim kome si se divio. Možda to zvuči patetično, ali je tako. (…) Bila je jedna sjajna predstava “Selo Stepančikovo” Dostojevskog. Igrali Olivera Marković, Mija Aleksić... trebalo je da igra i Ljuba Tadić pa napustio u jednom trenutku zbog zdravstvenih razloga. Režirao Arsa Jovanović. Nikad neću zaboraviti jednu probu. Naime, Mija Aleksić je tu imao jedan vrstan, čuveni monolog koji, dok on govori, Ljuba Tadić i ja stojimo iza zavese i onda hrupimo u jednom trenutku, prekinemo ga našim replikama i demistifikujemo ukazavši da je reč o lošem čoveku, prevarantu... I trebalo ja da lik koji tumači Ljuba Tadić prvo nešto kaže pa potom moj junak. Krenemo da probamo i u jednom trenutku Ljuba, obraćajući se pre svega Arsi, kaže: “Stani. Briši ovu moju prvu rečenicu. Neka mali (pokazavši na mene) odma’ kaže šta ima.” A na zbunjeno upitne reči i poglede odgovori: “Posle ovog monologa ide fantastičan aplauz, dugačak. Ako ja budem morao da izgovorim ovu prvu rečenicu, tog aplauza neće biti. Da ne bih dolazio u iskušenje, neka mladi kolega počne da govori, a onda aplauz nek traje kol’ko ‘oće.” Tako je i bilo, tu ulogu je kasnije igrao Tasovac, al’ ovo rešenje je fiksirano a aplauzi na tom mestu su zaista na svakom izvođenju bili dugački.

O Oblomovu

- Vidite, ta predstava je, između ostalog, svojevrstan ogled o značaju promišljanja koncepta, postavke, karaktera... u toku rada. Zašto? To je predstava koja je zamirala pa bivala obnavljana. Predstave se najbolje čuvaju čvrstim konceptom. U toj postavci ima toliko radnji, teksta, komplikovano je. I kad tako nešto treba obnoviti, tu ume da bude pakao. Međutim, kad sam krenuo u proces obnavljanja, shvatio sam da se sve samo od sebe otvara, funkcioniše, postavlja na svoje mesto, odnosno da je svojevremeno vrlo dobro osmišljeno, složeno, čvrsto postavljeno i kao takvo nešto što u vama traje bez obzira na to da l’ ste u nekom trenutku toga svesni ili ne. No, ono na šta sam posebno ponosan kada je o mojim ulogama reč je njihov zaista širok spektar. Naravno, bilo je tu i padova i promašaja, ali sam igrao širok dijapazon, na raznim scenama, sa mnogobrojnim partnerima, radio sa najboljim rediteljima... Neki moj profesionalni san je bio da me ne stave u jedan fah, u jednu fioku. U nekim trenucima je postojala ta opasnost. Borio sam se. Nije bilo lako. Iz sve snage sam se trudio da i sebe i druge uverim da mogu da savladam i taj i ovaj i onaj žanr.

O politici i pozorištu

- Osećanje da pozorište potkazuje život nije retko, naprotiv. Imao sam prilike da igram u komadima koji su se prepleli s politikom i/ili potkazivali realnost. Neki su bili zabranjivani, kao recimo “Karamazovi”. Jedna od mojih turobnih epizoda. To je bila fantastična predstava Duška Jovanovića. Bavila se tabuima, potkazivala život, a što je najstrašnije, potpuno je pogrešno protumačena ovde u Beogradu, od strane tadašnjih cenzora, ljudi iz oblasti kulture koji su se kao razumeli i u politiku i u pozorište, pri čemu zapravo ništa nisu znali, što se ubrzo i dokazalo. Nije to bila zabluda za koju su potrebne decenije da bi se razotkrila. Ne, već za mesec dana je isti taj komad u Zagrebu dobio nagradu za najbolji tekst. Nagrada je bila bijenalna, a dodeljivao ju je “Start”. I odmah zatim je, naravno sa drugom rediteljsko-glumačkom ekipom, postavljena u Sarajevu. Igrali su u njoj Zijah Sokolović, Josip Pejaković, bila je i na Sterijinom pozorju… al’ ovde je imala samo generalnu probu.

O čitanju

- Volim da čitam. Razne stvari... da o tome razgovaram sa nekim ljudima. Ne pretendujem da budem nekakav intelektualac. Jer, pre svega, bavim se nečim što je duhovna ili, ako hoćete, teško uhvatljiva strana sveta. No, ima tu istorijskih, psiholoških, parapsiholoških, estetskih, a estetike nema bez etike, promatranja određenih likova, i sve to valja prelamati kroz sebe… A to može ako imate iskustvo i dar. Dar da celog života kroz sopstveno postojanje provlačite tuđe sudbine i pokušavate da ih približite svojim vrlinama i manama, da ih upoređujete, pokušavate da ih razumete spolja i iznutra.

O tome da li je namćor

- Ne mogu baš da kažem da nisam. Što sam stariji, sve više se povlačim u sebe i umem da budem nervozan, pa i prek. Ali ne zbog toga što sam takav po prirodi, već što me užasno nervira glupost, prostota, licemerje, amoral… Posebno me iritira izdaja. Dok sam bio mlađi, nekako sam i sputavao to iritiranje. A danas nemam ni vremena, ni volje, ni živaca da gledam očigledne stupidarije, pa onda otuda možda povremeno izgledam kao namćor.

O Mefistu

- Postoje trenuci u životu kada se nalazimo pred suštinskom dilemom, pitamo se čime se mi to zapravo bavimo, da li je to uopšte vredno, razmišljamo o etici… Verovatno da nad svakim od nas, u trenucima kada osećamo te dileme, lebdi Mefisto. Mislim da nema čoveka koji nije imao u jednom trenutku bliski susret sa Mefistom. Neko verovatno i više puta. Ja sam ih imao dosta. Priznajem da sam u izvesnom smislu to prvocirao pokušavajući tako brže da spoznam ko sam i šta sam, šta sve mogu a šta ne. Jer uvek sam pokušavao da pomerim granice sopstvenih kreativnih i drugih moći. Odavno sam shvatio da je ozbiljno bavljenje ovim poslom zapravo hod po oštrici noža i morate biti ekvilibrista da ne padnete u diletantizam ili u ludilo.

O sebi u bolnici u Sokobanjskoj, juna 2004.

- Dobio sam tzv. transverzalni miomitis, to je oboljenje nerava srednjeg dela kičmene moždine. Retko i vrlo opasno. Posle su se na to nakalemile i druge bolesti. Prva tri dana bio sam u komi… Praktično sam se opraštao. U lucidnim trenucima bio sam u nekom komatoznom stanju, imao sam vizije… Shvatio da je bolje da vam je kraj nego da budete bogalj. Prođe vam ceo život kroz glavu. I jedino što mislite to je da porodici i bližnjima ne ostanete na teretu kao neko ko ne može da vodi brigu o sebi. Nijednog trenutka nisam pomišljao kako, recimo, neću moći više da glumim. Ali sve moje halucinacije u ta tri dana bile su vezane za umetnost. Zapamtio sam ih i zapisao. (…) Verujem u čuda. U svom životu svesnom i podsvesnom iskustvu, na ovaj ili onaj način to često doživljavam. Ne trudim se mnogo da to objašnjavam, ali znam da postoji. To me vuče i ne da mi da budem dešperantan ili depresivan. Ali to čovek može da oseća u sebi samo ako ide ka nečemu. Nikako ako beži.

O đavolu

- Ceo svoj život i bavljenje glumom doživljavam kao potragu za sobom, što je svojevrsna igra sa đavolom. Jer, čovek nikad ne zna kakvog vraga može da napipa u sebi. Nije slučajno da su glumci dugo vremena bili ekskomunicirani od strane crkve, pogotovo pučki teatar. Jer, to je vrsta subverzivne akcije na samog sebe gde se spoznaju neke možda zabranjene stvari. Naime, u ovom komadu “Strah i njegov sluga” Đavo objašnjava da je on zapravo izmislio umetnost. I lično bih se mogao složiti s njegovim objašnjenjem šta je to umetnost a šta istorija; jer istorija je nešto što se pretvara da je istina a umetnost je najsavršenija laž na svetu u kojoj ima najviše istine. A onda upućuje pitanje šta ljude tera u zlo, istina istorije ili laž umetnosti. I Gete u “Faustu”, pogotovo u drugom delu, govoreći o čoveku koji ne bira sredstva da ostvari svoje zamisli, gotovo proročki govori i o svojevrsnom ubrzanju vremena.

Pitate da li nas je to stiglo... Sigurno. Mi već živimo u tom vremenu i zato mislim da je ta predstava vrlo aktuelna. Između ostalog, ono što mi se čini zanimljivim i ironičnim u predstavi “Strah i njegov sluga” je to da su Srbi, i uopšte ljudi sa ovih prostora, formirani i načinom kojim se ovde odvajkada manipulisalo u političke i vojne svrhe, predstavljeni kao ljudi koji mogu prevariti i samog evropskog đavola.

O nama

- Fatalno je to koliko nema odgovornosti, o skrupulama da i ne govorimo. Zapanjuje do koje mere se ovi na vlasti poigravaju sa zemljom, funkcijama i nama. (...) Imamo predsednika za koga kad vidiš šta je izgovorio poslednjih godina, obratiš zdravorazumsku pažnju na te monologe koje imamo priliku da slušamo, i shvatiš koliko je tu netačnosti, neispunjenih obećanja, neistinitih stvari izgovoreno... ne možeš da pojmiš. A narod i dalje veruje. (...) Imam svoju tezu: mi smo u suštini jedan slugeranjsko-podanički narod koji pritom ume da bude i doušnički, bez obzira na sve slobodarske tradicije. Tačnije, postoji taj vrlo jak i razvijen sloj u ljudima koji u određenim okolnostima vrlo lako ispliva na površinu. Nažalost, građanska demokratija nikako da se vaspostavi. Srednji sloj - koji je osnov stabilnosti svakog društva - inače je uništen u celom svetu. Kod nas pogotovo. Tako da imaš ogroman broj neorobova u neorobovlasničkom sistemu, dakle, veliku većinu razvlašćenih ljudi koji žive na granici egzistencije i vrlo tanak sloj ljudi koji su na najneverovatnije i najsumnjivije načine došli do prvobitne akumulacije kapitala. I to sada rađa velike opasnosti... Mnogi ukazuju na opasnost da su to okolnosti koje rađaju fašizam. Slažem se. Međutim, problem je to što je bilo kakva subverzija, bilo individualna, bilo kolektivna, nemoguća jer je kontrola ogromna. I u svetu. Ogromna. Mogu da te kontrolišu od mobilnog telefona do fena i zamrzivača. Nema šanse da se stvori šira platforma. A o ideologiji da ne govorim. Što posebno važi za naše okolnosti. A ja ne verujem u spontane preokrete, to je nemoguće. Mora da bude na neki način osmišljeno, a za to su potrebni pamet, novac, organizacija... Sve ono čega nema ni na vidiku.