Zanjihane autoritetlije

Svi autoritarni poreci liče jedan na drugi. (Ovaj naš, dakle, nije izuzetak.) I svi su nesrećni, samo svaki na svoj način. Ili je to isti način s varijacijama? Đavo bi ga znao, a može biti da nije ni važno: neka varijante nesreće pronalaze sociolozi, može i pokoji književnik - kod nas se oni počesto i prečesto više zanimaju naukom o društvu nego književnošću, kao onaj Manov Setembrini. Kao što je to, uostalom, bilo u titoističkom socijalizmu sa obrazinom ljudskog lica na uistinu bezličnoj lutki iz manje bednog izloga: tada književnici behu društvenopolitički radnici. Ako neko sumnja, neka pronađe negde popise onih društvenih, ne književnih nagrada. Ko je šta jamio, jamio je: četnička deca partizanska odličja, na primer. A posle obrnuto.

#

Odsjaj te društvenopolitičke aktivnosti i književničke velevažnosti ne jenjava, samo što više nema veću snagu od čaršijskog zamajavanja. Onomad su sasvim pristojni pesnici sedeli po komitetima, sreskim ili centralnim, prema snazi volje i mogućnosti, valjda verujući da će uistinu popraviti svet svojim mudrovanjima o poboljšanju sistema rada i mišljenja - koji, naprosto, nije bio podložan promenama. Jer, ljudska priroda starija je od svih sistema, i ne menja se. Videti kod Aristofana, na primer.

Onda su te komitetlije-autoritetlije otišle u dva smera: jedni su se priklonili novima, drugi - i oni su, dakako, zanimljiviji - ostali su u svojoj tvrdoj veri. Prvi su se, kako već biva, ogrebali o najnovije doba, drugi su ispali iz vremena, kao deca s prejako zanjihane ljuljaške, ostavši bez ponekog zuba.

Kad se danas, ne bez sentimenta, pominje te druge, zanimljivije, zanjihane, obezubljene, zaboravljaju se sve one “bijele knjige” što ih ispisahu, nehotice ili hotimično, sve one presude bez suda nad ljudima i njihovim delima, sva ona krv što se pomalo puštala nepoćudnim sokolovima. Jer, kao, beše to tek malo krvi, malo skrajnutih dela, malo stvaralačkih hijatusa. Čega se latiš, od tog gineš, to se, međutim, zaboravlja.

Gori su zajedljivi poludaroviti

čaršijaneri nego istinski zli diletanti

A književnička kakotrebajuće-presuditeljska velevažnost traje. Po običaju, gori su zajedljivi poludaroviti čaršijaneri nego istinski zli diletanti. (Potonji su, naime, belodano jasni.) Kad se, pak, ponovo okrene kotač povesti, pa i oni opadnu sa žbica, i njih će sa sentimentom gledati neki najnoviji proizvođači književnih polufabrikata. Ako se, dakako, ne priklone. Na vakat.