Branka Petrić Zbogom, moja mila Milena
Milena: Nomen est omen.
Ime je znak.
„Život je ono čega se sećamo“, kaže Mirko Kovač u svom romanu.
Tako sada Milena odlazi u najdragocenije prostore mog i našeg sećanja kao jedna od najtalentovanijih, najlepših, najuzbudljivijih, najprofesionalnijih, najvoljenijih, najšarmantnijih bića. Kao neko s kim sam delila garderobu igrajući više od 300 puta „Larija Tomsona...“, kao neko ko nam je - darujući nam poklone - pričinio toliko radosti, kao neko koga smo Ljilja Dragutinović i ja, ne jedanput, gledale iza zavese; šta i kako to Milena radi na sceni i koju to čarobnu vertikalu, sa hiljadu šara, ima spoj njenog duha i energije. Neko koga je kamera obožavala, beležeći sve bogatstvo, sve najtananije titraje njenog bića, a pogled njenih prelepih očiju pratiće me zauvek. Neko od koga sam učila kako treba biti hrabar i u najtežim časovima, neko čiji sam svedok bila skoro do poslednjeg dana. Kao neko ko je imao stav o vremenu u kojem smo živeli.
Sećam se devedesetih kad su nam na „Larija Tomsona...“dolazili mladi sa pištaljkama, posle protesta, da pozdrave Milenu i odgledaju „šou mast go on“, njenu poslednju scenu u toj predstavi koju je igrala maestralno.
More ljudi u ovom času žali za našom Milenom, a ja sam duboko nesrećna što je više neću videti, zagrliti i biti dočekana s rečima: „Pričaj, šta ima novo“. A ja joj kažem: “Pričaj ti, jedva čekam da ponovo staneš pred kamere“.
„Pusti sad to, probaj ove divne kolače“, kaže.
Pitam je: “Kad ćeš da napraviš izložbu fotografija koje si radila, slikala. Svi će videti koliko i za to imaš dara“.
„Ne znam, biće vremena...“, kaže mi.
Zbogom, moja mila Milena.
Sve ispite života položila si sa najblistavijim ocenama. Sadašnjost je večna.