Zvezdara teatar je pozorište kom pripadam
“Milena Dravić nije jednostavno samo glumica, njena umetnost je deo jedne mitologije, ona simboliše istoriju našeg osećaja života, našeg senzibiliteta”, napisao je u kritici za predstavu “Ptic i ptica” Laslo Vegel
Poslednja Milenina pozorišna uloga bila je naslovna junakinja u predstavi “Harold i Mod” (K. Higins/ M. Karadžić) Beogradskog dramskog pozorišta, premijerno odigrana 6. juna 2010.
Publika ju je više od jedne decenije pratila kao na rok koncertu, a Milena je, između ostalog, kazala:
- U glavnoj ulozi te predstave jeste ljubav, i to ljubav u najpotpunijem, najširem smislu. Kontakt između mladog Harolda i vremešne Mod zapravo je priča o njegovoj naklonosti, zaljubljenosti u njen način gledanja na stvari, u njen odnos prema svetu. Jer, on živi u grču, bez prave komunikacije, bez pravih emocija… Ta predstava, ta junakinja, ta Mod zrači toplinom, vedrinom, ljubavlju, mudrošću koja ne opterećuje već pleni nežnošću, a u svom životnom iskustvu prošla je pakao. Pozorišnim jezikom podseća i opominje ne samo na dragocene, a zanemarene stvari, već i na mogućnost da nas one ponovo mogu ugrejati samo ako im poklonimo pažnju.
Milena je bila već čuvena filmska glumica kad je kročila na teatarsku scenu.
- Moja pozorišna karijera počela je 1971. ulogom u predstavi „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“Bore Ćosića u režiji Mucija Draškića, u Ateljeu 212. U pozorištu sam igrala jednu, a u istoimenom filmu drugu ulogu. Tokom karijere mnogo više uloga sam odigrala na filmu, ali mi je pozorište, glumački i umetnički i na sve druge načine bilo jednako važno. Svakoj sam se ulozi u teatru bezrezervno predavala i posvećivala. Devedesetih godina pozorište je bilo moje pribežište. Ne samo u smislu rada, igranja predstava, već i u smislu mesta gde sam rado odlazila. Posebno Zvezdara teatar.
Među svojim fotografijama Milena ima i jednu sa čuvenim Eženom Joneskom, za koju je govorila da joj je posebno draga.
- Nastala je u Ateljeu 212, posle predstave “Lulu”. Jonesko i Mira Trailović, velika ličnost naše kulture, bili su bliski po pozorištu. Bio je oduševljen predstavom. Iskreno mi je čestitao, srdačno… Sav ozaren. A kritika je, inače, bila vrlo oštra prema toj predstavi, dočekana je na nož… Kad čovek o tome počne da razmišlja, ne može da se ne otme utisku da ocene predstava nisu uvek bile u vezi prvenstveno sa određenim ostvarenjem, ulogom, urađenim poslom, nego sa nekim drugim, bočnim razlozima i povodima. U svakom slučaju, meni su Joneskove čestitke mnogo značile. A, naravno, s posebnim pijetetom sam ih se sećala kada sam, mnogo godina kasnije, radila njegovu „Ćelavu pevačicu“u Kruševačkom pozorištu, koju je režirao Jagoš Marković, a gde mi je direktan partner bila pozorišna zavesa! I odlično je funkcionisalo. Sa zavesom sam se raspravljala, bežala od nje, milovala je…
Njena prva predstava na sceni Zvezdara teatra bila je “Ptic i ptica” (S. Stojanović/ D. Mijač) u kojoj je igrala uz Dragana Nikolića i koja je osvojila i publiku i kritiku.
- Posle te predstave, ostajem da i dalje igram u tom, mogu i sada da kažem, mom pozorištu. Zvezdara teatar je moje pozorište, pozorište kojem pripadam, pozorište čija sam, iako oni nikad nisu imali ansambl, niti sam ja ikada igde bila, kako se to kaže, stalno zaposlena.
Uloga Katarine u predstavi “Lari Tompson - tragedija jedne mladosti”, premijerno odigranoj 1996. u Zvezdara teatru, najdugovečnija je pozorišna rola Milene Dravić.
- Briljantan tekst Duška Kovačevića. Duhovita i gorka, slojevita i duboka priča o prividno živim ljudima. O nama i našim životima, o mentalitetu i karakterima… Ulogu upravnice Katarine radila sam je kao da u ruci imam muzički komad. Tekst su mi bile note i samo sam pratila to što je Duško iskomponovao. I vodila sam je tako prema kraju, prema krešendu.
U nadahnutom tekstu magazina “Viva”, februara 1998, pod naslovom „Lari Tompson - jedan doživljaj“, Dragutin Gregorić piše:
“Te noći u Zvezdara teatru stotine ljudi se, dršćući i bez daha, sjedinilo sa glavnom glumicom u kriku koji je prešao rampu i preplavio auditorijum. Kao u Kafkinom snu, nije više bilo scene, nije bilo gledališta, nije bilo mraka, nije bilo osvetljene rampe. „Sve bejaše teatar.“Univerzalni teatar koji nadilazi scenu, gledalište, planetu. Životni teatar ispunjen krikom. Bio je to onaj isti krik koji natapa čuvenu sliku Edvarda Munka, a koji iznenada prepoznajemo kao svoj. Krik čiji se odjek širi svuda „stvarajući od neba i zemlje jednu veliku pozornicu straha i očaja“. I tako, iako znamo da na kraju tunela nema svetla, mi koračamo dalje. Kroz stvarnost ili iluziju, svejedno. Predstava mora da ide. Na sceni Zvezdara teatra ili na sceni života. Život nam je dat da ga savladamo. Bravo, Milena!