“Amadeus” u teatru “Marinji”
“Milena je nepogrešiv indikator za čovečnost. Ljudi koji je ne vole, iskustvo je pokazalo, jesu oni u kojima ozbiljno pretežu mane”, rekao je Dejan Mijač.
„Zbog nje je Beograd bio lepši, zbog nje je Srbija bila deo sveta, zbog nje je glamur bio i u kombiju“, kazala je Jelena Đokić.
A ona je pak rekla da njen život čine četiri reči: ljudi, ljubav, posao, radost.
Skoro četiri i po decenije provela je sa Draganom Nikolićem.
- U pozorištu, na filmu, na televiziji jako je važno kakvog partnera imaš. Meni je bog podario Dragana kao partnera i za život i za posao.
Kad je krajem maja 2017. bilo otvaranje bioskopa “Dragan Nikolić”, Milena je, kaže, između ostalog, bila ophrvana mnogim, tako živim sećanjima…
- Dragan je bio izuzetan umetnik, veoma skroman i dobar čovek. Na svoj način vrlo osetljiv… A kad bi ih trebalo sažeti u par reči bilo bi to - kao što sam, uz zahvalnost “Parobrodu” na inicijativi, gestu, i rekla na otvaranju - ja sam ponosna supruga velikog umetnika, velikog čoveka i velikog dobrotvora.
Početkom osamdesetih, kada je Dragan Nikolić - kao jedini glumac sa ovih prostora - dve godine bio u angažmanu renomiranog francuskog pozorišta “Theatre de la Vill” živeli su dve godine u Parizu, a i van toga ne retko bivali u tom gradu na Seni. S puno pijeteta, kolorita i nežnosti pričala je, između ostalog, o jednoj dogodovštini u teatru “Marinji”.
- Dragan i ja u Parizu. Jedno veče, vraćajući se Šanzelizeom, stigli smo do teatra “Marinji”. Na repertoaru Šeferov “Amadeus”, i to sa Romanom Polanskim! Ali, svetla su već počela da se gase i predstava svakog trenutka počinje. Poletela sam prema blagajni. Dragan viče za mnom: “Ma, nećeš ništa uraditi… Nema šanse. Predstava počinje!”. Nije uspeo da me zaustavi. Stala sam pred blagajnom, a blagajnica je polako spuštala prozorčić i navlačila bordo zavesicu. Brzo sam gurnula ruku da ne može da zatvori šalter. Blagajnica zgranuta. Povišenim tonom objašnjava da nema karata i da za samo minut-dva predstava počinje. E, onda sam ja krenula u moljakanje: da smo moj muž i ja iz Jugoslavije, da smo tu samo to veče… Pomenula sam i da znamo Tita. Molila sam iz sve snage. Pokazivala i pasoš. Dragan me strelja pogledom, a ja zavapila da kupim dve karte, pa nema veze što ih nema… Blagajnica se nekako sažalila i rekla: “Ulazite”. A ja sam spustila franke na pult. Dragan nije mogao da veruje šta sam uradila! Nije mi posle prigovarao zbog mog ponašanja na blagajni. Na kraju predstave oblizivao se kao mačak, bio presrećan što smo videli maestralnu predstavu i famoznog Polanskog. Kakva sreća i zadovoljstvo!
Uzbudljivo je govorila i o svojoj znatiželjnosti, o traganju za saznanjima o slikarima, muzičarima, stvaraocima, o praćenju koncerata, predstava, filmova, književnosti...
- To je, prosto, deo ličnog formiranja isticala je.
A jedna od tih priča kaže:
- Bio je Bitef. Predstava koja je imala veze sa Endijem Vorholom, igrala se tu, na uglu Tolbuhinove i Koče Kapetana, u baletskom studiju. Strahovito puno ljudi. Nikom gužva nije smetala, ni meni. Prostor pun nekih hodnika, zagasitih svetala, zidova živih boja… Opšte muvanje i u jednom trenutku kroz tu gomilu prolazi, tačnije rečeno nekako se provlači, ni manje ni više nego On - Endi Vorhol! Pokušava da izađe… Jedva, al’ nekako se iskobeljao. Pomno ga pratim, prislonjena uz staklo. Njegov izraz lica ničim ne odaje da je upravo bio u grotlu gužve. Naprotiv. Ima nečeg zanosnog i vanvremenskog u njegovom pogledu. Napravio je par koraka po trotoaru, stigao do kolovoza i u tom trenutku se, gde mu stanica nije, zaustavio trolejbus i otvorila se vrata. Vorhol je ušao, okrenuo se ka nama, mahnuo nam i otišao. Bio je to za mene doživljaj zauvek urezan u pamćenje. Ne samo zbog toga što sam mu kroz gomilu ljudi i kroz staklo uhvatila pogled, pogled van vremena, nego zato što za nas koji se bavimo ovim pozivom, za mene sasvim sigurno, kad čovek vidi, doživi… drugačije je. To je u mom radu iskustvo… Izuzetno značajno. Posle dosta vremena bila sam u Muzeju savremene umetnosti Lujzijana, u kome je najveća prezentacija Matisovih radova, ali ima i Vorholovih. Relativno je blizu Kopenhagena, tu sam sam gledala Vorholovu “Merlinku”, “Liz Tejlor”… Provela predivan dan. Ne znam kako bih doživela njegove radove da mu nisam uhvatila taj pogled u beogradskom sutonu. Verujem da bih uživala, ali sasvim sigurno ne bi bilo isto.to su stvari koje sam upijala.