1918 - ZASPANKA PAMĆENJA
„Sini sunce, jače za solunce, šajkače i opanci u nizu. To je bilo vreme za vrhunce, još im zvone zvona u Parizu.“Tako je bilo pre 100 godina. A gde nam zvone zvona danas? Kuda je nestala i kao peraći sapun izlizala se sjajna slava Srbije koju su 1918. u naletu blistave pobede pokolenjima doneli solunski ratnici, vojnici, seljaci – čijoj hrabrosti se divio čitav svet. Šta se dogodilo sa narodom koji je cenu svoje slobode platio životima 1.300.000 ljudi – što je gotovo trećina ukupne nacionalne populacije?
Kako se na genetsko-naslednu liniju srpske nacije odrazilo tragično izginuće gotovo 60% muške populacije koju je u periodu 1914-1918. Srbija položila na oltar slobode i nacionalnog opstanka.
Koliko dece i srpskih čeda zbog toga nikada nije ugledalo ovaj svet? Srećom, srpski seljaci se žene mladi. Poneki od njih su stigli da začnu svoje potomstvo – pre nego što su pošli u smrt. Na primer – Obren i Mikajlo. Da nisu – kolumnu na ovom mestu danas bi pisao neko drugi. Praunuk sam dva srpska seljaka koji su kao vojnici, muževi, očevi, a zapravo mladići u tek razgranatom pupoljku svojih života – u velikom ratu dali svoje živote za Srbiju. Prvi na odbrani Beograda 1915, a drugi u albanskoj golgoti. Hoće li mi neko zameriti što sam patetičan? I ako mi zameri – ne dajem pet para…
U susret obeležavanju stogodišnjice od velikog rata – pitam se, može li nam slavna prošlost naših usnulih predaka pomoći da se uspravimo? Ako ništa drugo – onda, da makar volimo svoju zemlju kao oni. Ako je pred destruktivnim naletom novog imperijalizma, novog svetskog poretka, geopolitike bahatosti, sile, diktata, moći i novca – ne možemo sačuvati? Koju nam lome i rasparčavaju kao božićnu česnicu? Koju otimaju zatirući tragove prošlosti, naše nacionalne istorije, kulture, vere i života...?
Pred globalnim svetskim silnicima koji prete da svojom zastrašujućom vojnom silom unište svakoga ko im se suprotstavi i nije im po volji – smemo li makar biti patriote...? Ili li je u opštoj jednobraznosti i standardizaciji koju propagiraju tzv. evropske vrednosti – nazadno i retrogradno ponositi se i dičiti osećanjem ljubavi prema sopstvenom narodu i zemlji? Da li se od nas očekuje da svi budemo Evropljani i građani sveta? Da pod bojama duge, sa ambivalentnim vrednostima slobodnog sveta, slobodne ljubavi, jednopolnih brakova i uz halabuku muzičkih špica gej parada – pogazimo i iza sebe ostavimo sve što determiniše našu nacionalnu samosvojnost, nasleđe i patriotizam? Jer se upravo to forsira. Da li je to poruka koja se u permanentnoj kampanji rukovođenom iz svetskih centara moći – primarno šalje mladima? I ma koliko da je mlada populacija veoma prilježna da konzumira ovakav oblik perfidne indoktrinacije – srećom, ima primera koji nas iznenade i ohrabre. Koji nas uzbude i učvrste u verovanju – da nije baš sve otišlo u materinu?
Jedan takav – dao nam je ovih dana jedan mladi čovek. Njegovo ime valja upamtiti. Zove se Marko Vasiljević. On je mladi glumac koji igra naslovnu ulogu u filmu Gage Antonijevića „Zaspanka za vojnike“koji će imati svoju svečanu premijeru 1. novembra u povodu državnog obeležavanja 100 godina od Velikog rata. U svom prvom intervju koje je dao ovih dana, govoreći o značaju i porukama filma koji je nastao po motivima „Srpske trilogije“Stevana Jakovljevića – Marko je rekao, citiram:
DOK SU NAŠI PRECI 1918. JURIŠALI DA OSLOBODE SVOJU ZEMLJU, MNOGI DANAS JURIŠAJU DA IZ NJE POBEGNU…
Svaki komentar je suvišan. Nema se šta dodati. Nije izlišan – jer se nad navedenom porukom valja zamisliti? Da li osećamo kako nas istina koju je izgovorio ovaj mladi čovek žari i peče? Ili ćemo zažmuriti i sa fatom u ušima nastaviti putem kojim nas kao stado ovaca pudi novi svetski poredak?