Tragedija nema ime, veru ili boju
GOST SAJMA TAHAR BEN ŽELUN, DOBITNIK GONKURA Uloga pisca je da podseća šta znači izgubiti nekoga koga volimo - izjavio je u Beogradu Tahar Ben želun.
Najveća zvezda 63. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga bio je marokansko-francuski pisac, jedini afro-arapski autor nagrađen Gonkurom i vrsni intelektualac, građanin sveta u pravom smislu, koji ne beži od provokativnih stavova.
Ben Želun je dobio Gonkura 1987. za knjigu “Sveta noć” („Laguna“, 2018). Sem nje, na srpski jezik prevedene su i “Dete od peska” („Laguna“, 2018) i “Brak iz zadovoljstva” („Clio“, 2018). U prepunoj sali “Borislav Pekić” na Sajmu sa Ben Želunom razgovor je vodio Miroljub Stojanović, urednik izdavačke delatnosti u Filmskom centru Srbije.
Pisac rođen u Fesu već četrdeset godina živi u Francuskoj i piše na francuskom pa se stalno suočava sa pitanjem: da li se više oseća kao Francuz ili Marokanac?
- Bez pogovora ja sam Marokanac, ali sam univerzalan pisac. Marokansko u mojim delima su teme, jer se Maroko uvek vraća u mojim knjigama, uvek je prisutan. To je izuzetna zemlja koja ima čvrst identitet i istoriju. O Francuskoj sam pisao samo eseje o rasizmu ili terorizmu, ne romane – objasnio je Ben Želun.
On je prvi žitelj Severne Afrike koji je dobio Gonkurovu nagradu, za najbolju knjigu na francuskom jeziku. Priznaje da mu to što piše na francuskom daje daleko veću vidljivost od njegovih sunarodnika.
- U Maroku osamdeset odsto pisaca piše na arapskom i svi oni na neki način trpe posledice katastrofalne kulturne i političke situacije u arapskom svetu. Američki ili francuski izdavači ne idu u Maroko, Alžir, Bagdad ili Liban da traže pisce koje će prevesti. Prevesti znači priznati. Kultura arapskog sveta danas trpi neku vrstu
odbacivanja jer se smatra da Arapi nemaju više ništa da kažu zbog terorizma, rata u Siriji, Iraka koji više gotovo da i ne postoji. Arapski jeste veliki svetski jezik, ali nema pristup drugim svetovima, drugim domovima, prevodima
na druge jezike. Niko se više ne intersuje za arapski svet. Gotovo je – ogorčeno je konstatovao pisac.
Na komentar Miroljuba Stojanovića koji je citirao Žila Deleza da je “kultura malih naroda uvek politika” i da su mali narodi žrtva te prakse, Ben Želun je bio izričit:
- Ne postoje mali narodi ili mala književnost. Postoji dobra književnost i ostalo. Ostalo me ne interesuje. Isto važi za narod – istakao je gost Sajma.
Iako najpoznatiji po romanima i esejima, Tahar Ben Želun je počeo kao pesnik.
- Poezija je bila moj prvi način izražavanja, jer su Arapi pesnici, nisu romanopisci. Iako mislim da poezija ne treba da bude aktivistička, ispolitizovana i uskogruda, već lepa, pisao sam i pesme o, recimo, kampu u Ženinu koji su bombardovali Izraelci. Zamislio sam majku koja traži svog sina pod ruševinama i napisao poemu od koje je nastala i predstava. Mislim da je poezija jedini način da se dodirne duša, osetljivost i osećanja ljudi. Majka koja gubi dete, koje god vere i boje bila, to je tragedija koja nema imena. Za mene je to uloga pisca: da podsetimo, jednostavnim, svakodnevnim rečima, šta je to tragedija, šta znači izgubiti nekoga koga volimo. Video sam kako izraelska vojska svakodnevno ubija ljude, ali izgleda da postoji neka vrsta konsenzusa da se Izrael ne dira, da može da radi šta hoće. Bombardovao je Liban 2006, masakrirao jadan narod. Od 3.000 mrtvih, bilo je 450 dece. Mi moramo da podsećamo na te stvari – podvukao je Ben Želun koji je napisao dva veoma popularna edukativna eseja - “Rasizam objašnjen mojoj ćerki” i “Islam objašnjen mojoj deci”.
- Moja najmlađa ćerka je 11. septembra 2001. imala sedam godina i rekla mi je: “Tata, vidiš li šta rade muslimani? Ovo je strašno! Od sutra ću da jedem svinjetinu u školskoj kantini, ne želim više da budem muslimanka”. Rekoh joj: “Stani malo, dete moje, ti ne znaš šta je islam. Moram da ti ukratko objasnim”. Tako je to počelo. Pokušao sam da objasnim stvari a ne da ubeđujem, da ispričam priču o Arapima i islamu. Treba da se borimo protiv neznanja i predrasuda – poručio je pisac.