Državne aveti
KONTRA
Neka avet iz devedesetih, odaziva se na Đorđe Martić, izbljuvala je nešto u nekim novinama za koje smo mislili da odavno ne izlaze. I digla se novinarska kuka i motika da osudi njegovu večitu rabotu . Pozivanje na nasilje (nekad i na ubistva) neistomišljenika - ranije Miloševićeve, Šešeljeve i Vučićeve, a sad samo Vučićeve vlasti. Uvek sam se pitao kako je moguće da ti ljudi (bolje im pristaje neljudi) još rade u bilo kojim novinama. Trudim se da ih ne spominjem i da ne reklamiram te opskurne magazine, novine i portale.
Da ovog puta ipak kažem koju reč o tim avetima podstaklo me je reagovanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića. „To nije javni diskurs kakav želimo”, rekao je Vučić za Prvu televiziju povodom naslovnice tog nedeljnika za koji nismo znali da se štampa - sa porukom „Psi su pušteni”. Reče još, što je vredno pohvale: „Pokušaću da odgovorim bez bilo kakvog ‘ali’. Kao predsednik republike i običan čovek, to osuđujem.” Vučić je dodao da se nada da se tako nešto neće ponavljati, bar ne u medijima u čijem vlasništvu bilo kakav udeo ima država. Ovo smeće koje se prodaje na kioscima je u stopostotnom vlasništvu države i sad nam ostaje da se kao predsednik nadamo da aveti zaposlene u državnim firmama neće pozivati na nasilje nad neistomišljenicima.
Vučić je ukazao takođe da se stvari vrlo često jednostrano posmatraju, te da tako niko nije reagovao na naslovne strane na kojima je pisalo „Samo snajper Srbina spasava”. Evo ja priznajem da nisam, ali ne zbog toga što to podržavam, već zato što takva smeća koja se greškom nazivaju medijima ne uzimam u ruke. Nije higijenski, ako me razumete. I tamo rade neki ljudi koji se lažno predstavljaju kao novinari. Da ih kojim slučajem neko odvede u bolnicu na pregled, sumnjam da bi ih odmah zakopčali na leđa. Takvih ima puno i među omiljenim „novinarima” svih vlasti.
Upitan da li će neko biti kažnjen, Vučić je rekao da nije policajac da bi kažnjavao, te da se ne kažnjava zbog uređivačke politike, i dodao da se Nadzorni odbor „Politike” ne meša u uređivačku politiku. Što se ove izjave tiče, ne verujem predsedniku ni reč, a sumnjam da je on neobavešten.
Smatram da je predsednik države najpozvaniji da osudi svaki vid verbalnog nasilja koji može dovesti i do fizičkog, i imaće moju potpunu podršku, bez obzira da li ta štampana smeća podržavaju vlast, opoziciju ili kakvu nacionalističko-šovinističku grupaciju.
Kao građanin, bih bio zadovoljan da je predsednik javno osudio ministra odbrane zato što štampa o državnom trošku i na štandovima Ministarstva odbrane promoviše uratke osuđenih ratnih zločinaca. U ovom slučaju najmanje brinem za loš imidž države, već prvenstveno zato što to sve zajedno kreira neku atmosferu devedesetih godina iz koje se lako povampiruju Martići i mnogi drugi. U takvoj atmosferi je potpuno normalno da niko ne pita urednike na Javnom servisu kako je moguće da u njihovom programu gostuje bilo ko osuđen za ratni zločin. Da ironija bude veća i postupak uredništva besmisleniji - tema je bila „Nasilje i govor mržnje u srpskoj politici”. „Kako uspostaviti normalan dijalog u politici, bez uvreda, psovki, pretnji i omalovažavanja...”, piše u najavi emisije. I zamislite uredništvo rešilo da svekoliko pučanstvo o tome posavetuju Vojislav Šešelj i Boško Obradović i još dvoje iz naprednjačke i socijalističke partije. Dovoljno mi je bilo da vidim najavu, da se zgrozim i da to ne gledam. Ni to nije higijenski!
Smatram da je predsednik države najpozvaniji da osudi svaki vid verbalnog nasilja, koji može dovesti i do fizičkog