Moderna vremena

Izašao je drugi broj „Modernih vremena”. Kad se, beše li s proleća, pojavio prvi, sa crtežom Nine Bunjevac, autorke grafičke novele i, uzgred, remek-dela “Otadžbina”, pomislio sam, i verovatno ne bejah jedini: hoće li ikad biti drugog broja? Jer, vremena nisu ni moderna, ni dobra, poglavito ne za bilo kakav intelektualni angažman u tiskanoj formi.

„Moderna vremena” nešto su između časopisa s ozbiljnim pretenzijama i magazina s potrebom da bude privlačan. Kao i slavni Sartrov časopis-imenjak, nazvan je po Čaplinovom znamenitom filmu. No, vremena, ova sadašnja, teška su i postpostmoderna, pa je i forma magazina odabrana kao, nadati se, potreba da se dugočitajući i sporovozni sadržaj ponudi u naoko olakšanoj formi, nalik na „Inteligent life” što ga je izdavao The Economist, i koji nije preživeo, prometnuvši se u „1843 Magazin” koji, valjda, hoće.

#

„Moderna vremena” jesu jedan herojski, utopijski, ludački

pokušaj

Forma nije nevažna: Sartrov Les Tempes Modernes promenio je tri, četiri izdavača i nekoliko velikih lomova, poput onog s urednikovim raskidom prijateljstva s Kamijem u doba Alžirskog rata, ali je opstao, pod Klodom Lancmanom (slavnim rediteljem još slavnijeg ultimativnog dokumentarca o holokaustu, višečasovnog „Šoa“, što smo ga jednog davnog Festa gledali i gledali, i izlazili bolesni s projekcije, ne sluteći dodatnu bliskost s pokazanim strahotama) u obličju u osnovi književnog časopisa. Uostalom, da tamo niko ništa nije objavio osim Semjuela Beketa, imao bi taj časopis epohalni značaj.

Ova, naša „Moderna vremena”, ma koliko neujednačenog kvaliteta teksta i značaja odabranih tema bila, jesu jedan krasan, herojski, utopijski, ludački pokušaj da se intelektu da nešto od značaja koji mu je neophodan, da postoji nešto što mesecima može stajati uz uzglavlje ili na stolu u dnevnoj sobi.

Prethodno valja samo ugasiti televizor.