Zašto se mladi ne bave babom koja je ubila investitora?
Ona je društveni simptom koji traži analitički pristup i dramsku obradu, poručio slavni reditelj studentima. SAVETI MLADOM UMETNIKU RADIONICA EMIRA KUSTURICE NA POZORIŠNOM KUSTENDORFU
Radionica Emira Kusturice na trećem Jesenjem pozorišnom festivalu na Mećavniku bila je posvećena odnosu filma i pozorišta. U punoj Sali „Noam Čomski“studenti, gosti među kojima je bio i poznati fotograf Nebojša Babić, predstavnice Akademije u Lođu, članovi žirija Anica Dobra, Nikita Milivojević i Maja Todrović, te moderator Milan Nešković i novinari, slušali su i ispitivali profesora na razne teme, koji je strpljivo odgovarao iako je žurio u Beograd gde ga je u ponoć čekao let za Moskvu, gde večeras ima svirku.
Osvrnuvši se na ono što se danas snima kod nas, reditelj je rekao:
- Film najviše zavisi od ideologije koje nema. Današnji srpski film trpi najviše zato što se ne bavi egzistencijom. Imali smo slučaj na kom su se opozicija i pozicija sukobili: ona baba što je ubila onog investitora (Stojanka Stojanović, prim.aut). Ja uopšte ne mogu da shvatim da se niko od mladih ljudi danas u Srbiji ne bavi idejom da je jedna žena od 70 godina to uradila, da ne uđu u te tragove. Vidite, tu je još i referenca “Zločin i kazna”, tamo je baba ubijena a ovde je baba uzela pištolj i ispucala sve metke u investitora za koga mnogi tvrde da je bio bahat i ono što su ti kapitalisti u svojoj prirodi. Mlade to ne zanima. Oni hoće da naprave prodor na zapadno tržište. I u tome se desi šta? Čovek pobegne od teme u svom dvorištu. Pobegne od onog što čini stvarnu dramu. Da li je baba anđeo ili obični zločinac? Mislim da tu ne može biti čist račun nikako - nije ni jedno ni drugo, a nije sigurno ono za šta su je napadali: da je udbašica, da je, kako su rekli, koristila mnogo parfema, dakle sve površne stvari. E, sad, kad bi mlad autor stao iza te babe koja ubija on bi mogao čuda da napravi. Novu verziju “Zločina i kazne”, i u pozorištu i na filmu. Ali to im ne da ideologija, odnosno to im ne daju fondovi od kojih povlače lovu. I oni neće time da se bave. Oni ‘oće da se bave jednom mračnom slikom ili onim temama “došlo doba da se ljubav proba” koje smo mi prezirali 80ih. Znači ima tema, ima, najozbiljnije rečeno, strašne drame i strašne komedije kod nas, ali je mozak negde preusmeren i nije dovoljno fokusiran na ljudsku egzistenciju - konstatovao je čuveni reditelj.
On je ipak pohvalio ono što su studenti pokazali tokom dva dana na Pozorišnom Kustendorfu.
- Po reakcijama na studentske predstave izgleda da u tim mladima ima mnogo boljih stvari nego što je nekada davno bilo, sve nekako brže i bolje sazreva. Izgleda oslobođenije, bore se između
GLUMCI IMAJU SREĆNU OKOLNOST DA IZRAŽAVAJU SLOBODU GLASNIJE I ŽEŠĆE NEGO BILO KO DRUGI
tih milion pritisaka i različitih medija pod kojima se razvijaju i rastu.
Na pitanje Nikite Milivojevića koji bi savet tim mladim ljudima - uglavnom budućim glumcima, piscima i rediteljima - dao, Kusturica je rekao:
- Ja insistiram na egzistenciji i na sudbini. Čovek može da bude potresen samo ako mu dramsko delo pred oči donese iskrenu i snažnu sudbinu. Ako nemamo sudbinu kontinuirano izvezenu u vremenu i prostoru - mi nemamo s čime da se identifikujemo. Zato su sudbine najpotresnija dimenzija našeg rada.
Na konstatciju i pitanje jednog studenta da se mladi okupljaju oko ideja i svaraju, da ima dosta trupa, ali da naše institucije ne veruju mladim ljudima, pa tako i predstave koje su viđene na Mećavniku treba da žive negde i da se izvode - a uglavnom nemaju gde te kako u takvoj situaciji oni mogu da se bore i da dokažu da su vredni, Kusturica mu je rekao da su „drugačija vremena od onih kada smo mi stvarali“i nastavio:
- Danas imate mlade glumce koji počnu da igraju u pozorištu i, ako su fotogenični, odmah idu u reklame.
Odmah ide srozavanje. Mada to više nije i srozavanje jer u modernim uslovima čovek koji nema para ne može ni da preživi. Postoji hiljadu načina da se čovek upropasti, a samo jedan da opstane - a to je rad na sebi. Svaki glumac, bio on dobar, loš, osrednji ili odličan mora da radi na sebi. Vera u promene institucija ide sa velikim događajima u društvu, a vera u sebe uz mnogo rada i malo dara dovodi do velikih rezultata. To zadovoljstvo koje glumci imaju, obraćajući se sa scene gde imaju više slobode od građanstva koje ih gleda, mislim da je uzvišeno stanje koje treba razvijati. I ne dozvoliti da se desi ono što se dešava u srpskom glumištu poslednjih 40 godina a to je da se mlad glumac koji odigra dve odlične uloge u pozorištu, dve na filmu, obavezno propije,
počne da duva, da šmrče, radi sve što ne sme i već u tridesetoj izgleda kao starac od 60 godina. Pitanje je kako duhovno podržati status koji imate. To je najveći problem u svačijem životu, a posebno kod glumaca jer oni imaju tu nevolju da se prikazuju, ali i tu srećnu okolnost što izražavaju slobodu glasnije i žešće nego bilo ko drugi. Ja znam par glumaca, ne znam ih mnogo. Znam Dugalića (Nebojšu prim.aut) koji, kad je čitao Andrića kod nas, vidiš da u tom glasu i u toj intonaciji i načinu na koji drži ruke, da je to čovek koji vodi računa upravo o svojoj duhovnosti. A ne o onom o čemu sam govorio, što u maloj sredini dovodi do brzog uspeha i brzog pada. Život je maraton. Treba raditi na tome da ne propadnemo brzo i lako.
Na pitanje Milana Neškovića upućeno svima: “Ja ne znam šta je sa Studentskim kulturnim centrom u Beogradu, zašto to nije dato vama, da vi vodite?” Kusturica je rekao: “Al’ neće vam biti dato, morate to da otmete”, i pola u šali i pola u zbilji konstatovao: “Upadnete tamo”.
- Ne znam kako danas čovek može tu slobodu da osvoji, jer ni njena definicija ne postoji. Sve se fokusira na lovu, a čoveku lova treba, ali baš da žrtvuje svoj život i svoju umetnost za lovu, to ne ide. Tu treba tražiti put ka otimanju, gde ne bismo baš pljačkali banku već bismo tražili način da projektujemo svoj dar uz neki kolektivni zanos. Zato ja pominjem ideologiju. Mladi ljudi danas žive bez nje, sa lažnom levicom i desnicom koja i jeste i nije to. Najveći borci za levicu su najbogatiji Amerikanci. Radi se o mehanizmu za ovladavanje svetom. Treba da im otimate što možete. Dar uvek nađe put, kao voda iz ustava kada iskrivuda i sama napravi jezero. Zato treba imati nastup koji vas vodi do željene scene. Ali ne do crvenog tepiha - zaključio je Kusturica.