Ljudi koje je nemoguće uvrediti

LEVOM RUKOM

Sećam se jednog tipa koji je godinama zaredom nekoliko puta nedeljno svraćao u informativnu redakciju Studija B (1991-1994). Bio je član neke opozicione stranke, ne sećam se koje, u svakom slučaju potpuno nebitne. Lepo vaspitan, lepo obučen, ljubazan, raspoložen. Više je slušao, a manje pričao. Ležernost s kojom je ulazio u redakciju je ostavljala utisak da stiže po dogovoru s nekim od nas. Svako je za sebe znao da ga nije pozvao i da s njim nema nikakve veze i verovao da neko drugi jeste. Neko ko ga dobro poznaje, jer ga inače ne bi tu dovodio i puštao ga da učestvuje u svim našim redakcijskim pričama.

Ne sećam se koliko je vremena prošlo kada je nekom prvi put palo na pamet da pita: „Čekaj, a čiji je on u stvari ortak?“Bilo je dovoljno dva minuta da se otkrije da se mesecima unazad svako za sebe to pitao i da među nama nema nikog ko ga je u naše društvo uveo. Ali je tada već bilo kasno za bilo kakvu drugu reakciju osim za smejanje. On je nastavio da dolazi, a neki od nas su uveli da mu se svako malo obraćaju pošalicama na nivou: „reci, ako treba da pričamo sporije“, „hoćeš papir i olovku, greota je da se mučiš da pamtiš“, „pozdravi svoje“, „izvini ako je bilo dosadno“...

Da li se vređao? Ne, nikada! Nije ga bilo moguće uvrediti. Nije bilo moguće smisliti dovoljno primitivnu asocijaciju na njegov doušnički posao koja bi mu pokvarila raspoloženje, zacrvenela obraze, ili ga taman posla dovela u iskušenje da prestane da nas posećuje. Sva ruganja je gospodski podnosio i što je on ostajao mirniji i neuvredljiviji, naš rečnik je bivao sve prostačkiji i brutalniji. Ne znam gde je danas i u koju je redakciju prekomandovan, da li je na terenu ili je angažovan na Tviteru i pod kojim imenom. Ne znam ni da li mu je druženje s nama bilo od ikakve koristi za napredovanje u karijeri i da li bi danas mogao da kaže da je od nas išta čuo što i sam nije znao.

Ako on meni ne bi imao za šta da zahvali, ja njemu imam na čemu. Gde god sretnem nekog „neuvredljivog“, jasno mi je od čega živi.

Šta je to što je tog čoveka činilo neuvredljivim?

To što je doušnik. Kao što je uslov za pilota da se ne plaši visine, tako je preduslov za doušnika da bude neuvredljiv. Prvom prilikom kada bi izgubio kontrolu, naljutio se i ušao u sukob s osobom za čije cinkarenje je zadužen, zatvorio bi sebi vrata za narednu posetu. Kako bi se drugačije nego samoubilačkim gestom mogla protumačiti odvažnost takvog nekog bednika da se naljuti i kaže: „Neću ovde više nogom kročiti!“Šta bi sutra radio? Kako bi poslodavcu na oči izašao bez novog izveštaja šta je čuo i koga je u neveri uhvatio?

„Ne mogu da verujem da se vređaš!“, „Javna si ličnost, nemaš pravo na osetljivost“, „Nije to ništa lično“- samo su neke od bljutavih rečenica čiji su autori razni neuvredljivi ljudski šuftovi koji žive od vređanja i unesrećivanja života drugih ljudi. Doušnici, vlasnici medija, narodni poslanici, novinari, publicisti, pozorišni ili filmski kritičari, uticajni tviteraši... - potpuno je svejedno kako se potpisuju.

Ne padajte u očaj kad se nađete preko puta neuvredljivog čoveka. Ne optužujte sebe što se osećate potpuno bespomoćno jer ne možete da se setite ničeg dovoljno uvredljivog što bi moglo da zaustavi šuftove da vam se skinu s vrata. Ostajte uvredljivi da ne biste postali šuftovi!

(Ovaj tekst posvećujem glumici Slobodi Mićalović i svim drugim ljudima koji su izloženi izlivima prostakluka, kao odgovor na njihovo opredeljenje da rade svoj posao s posvećenošću i verom da imaju za koga.)

Kao što je uslov za pilota da se ne plaši visine, tako je preduslov za doušnika da bude neuvredljiv