Jelena brine o šestoro dece i vodi farmu
MEŠTANKA LAĐEVACA KOD KRALJEVA PRIMER HRABROSTI I POSVEĆENOSTI
Nemam reči kojima bih opisala koliko je moja majka hrabra i velika žena. Sama brine o čitavom gazdinstvu, uz to mlađu decu odvodi do škole i vraća ih kući.
- Iako se mi stariji trudimo da joj pomognemo, najveći deo poslova ona obavlja sama i sve stigne. Ona je moja majka hrabrost. Najveća žena koju poznajem! - ovim rečima opisala je Jovana, maturantkinja Medicinske škole u Kraljevu, svoju majku Jelenu Radenković (35).
Nije mogla Jelena, kao i svaka majka, da zadrži emocije dok je slušala svoju ćerku kako je opisuje. Suze radosnice su krenule niz njeno umorno, ali drago lice. Najiskrenije i iz dna duše nam je to Jovana rekla, jer su ona i njene sestre i braća tako naučeni odmalena. Da govore ono što osećaju, i da isključivo žive od svog rada.
Jelenin suprug Novica je tragično nastradao, ostavivši je sa šestoro dece i ogromnim imanjem u Lađevcima kod Kraljeva. Iako se tada najmlađe dete tek rodilo, a najstarija ćerka imala 16 godina, Jelena je odlučila da se ne preda, i nastavila je ideju koju su ona i suprug započeli. Da imaju veliku farmu, i da porodica opstane živeći od rada sa kravama muzarama i teladi. Zbog toga je komšije iz Lađevaca zovu žena zmaj.
- Borim se da sve postignem u toku dana. I uz pomoć moje dece, uspevamo. Ustajem svakog dana u pet ili šest sati, u zavisnosti u kojim smenama su deca u školi. Već oko sedam sam u štali gde podmirujem stoku. Onda neka deca dolaze iz škole, druga odlaze. Pa opet u štalu. I tako svakog dana. Imamo deset hektara obradive zemlje i više od 40 grla stoke, od čega su 23 visokokvalitetne krave muzare, koje se muzu po tri puta dnevno. Od njih dobijamo svakog dana 250 litara mleka - priča Jelena za „Blic“.
Jelena dodaje da joj je glavni cilj da „izvede decu na put i održi kuću, ma koliko teško bilo“.
Nadimak žena zmaj koji su joj dale komšije Jelena opravdava u potpunosti. Ne samo da joj je farma, na kojoj obavlja poslove teške i mnogim muškarcima, za primer, već je tako i u kući, a takva su joj i deca.
Jovana Radenković od svoje 14 godine, od trenutka kada joj je tata nastradao, stala je uz majku i počela da radi na farmi. I sve je stizala. Da svakog dana pešači sedam kilometara do autobuskog stajališta, ode do Kraljeva u Medicinsku školu u kojoj uči farmaciju, i da se onda vrati i bude sa majkom na farmi. Iako se mi stariji trudimo da joj pomognemo, najveći deo poslova ona obavlja sama i sve stigne. Ona je moja majka hrabrost, kaže Jovana
- I ja ustajem u pet sati i počinjem da radim. Prvo očistimo štale i onda počinjemo da ih muzemo. Pored velike količine mleka koju pomuzemo, bavimo se i preradom i prodajom mesa. Tek kada završim obaveze na farmi, odlazim u kuću kako bih našla
malo vremena da učim. Ali, nije to baš dovoljno vremena jer je farmacija jako težak smer i traži dosta učenja. I pored svega, uspevam sve da stignem. Profesori baš i nemaju razumevanja za moj život, jer niko ne zna kako je biti u tuđoj koži - iskrena je Jovana.