Sporazum sa narodom

NA PRVOJ LINIJI

Zanimljivo je da tzv. Sporazum sa narodom sastavljaju oni koji ne mogu ni između sebe da se sporazumeju. Samim tim, na ovu družinu sa protesta može se primeniti Bogišićeva čuvena rečenica „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“. Lideri vrle nam opozicije, odavno u javnosti ocenjeni kao najpre izuzetno kompromitovani ljudi sa vrlo spornim biografijama, gotovo je nemoguće da imaju kredibilitet pravljenja bilo kakvog sporazuma sa narodom. Tim pre jer su onaj iz 2000. godine, kada su narod prevarili ugovorom koji je tadašnji DOS pravio sa narodom, apsolutno izneverili. Doduše, sada sebi žele da olakšaju posao, pa nam Zoran Lutovac govori kako je ovaj sporazum dvostrano obavezan što čuveni ugovor iz 2000. godine nije bio jer navodno ovde postoji dvostrana obaveza političara građana kao inicijatora i lidera Saveza za Srbiju da menjaju čitav sistem. Kako i na koji način, to i nije toliko bitno. Bitno je da se domognu fotelje i da kroz demagošku i slatkorečivu priču istaknu kako su oni uvažili zahteve sa protesta. Da budem krajnje otvoren, uvažiti zahteve koji su čuju na tom protestu mogu samo neozbiljni ljudi jer takvi zahtevi su slični onim sloganima čuvenog Grunfa u stripu „Alan Ford“. Naravno da je bolje „sto godina živjeti kao milijunaš, nego jedan dan kao siromah“, no u ozbiljnoj politici ovakvim besmislicama zaista nema mesta. Upravo je reč ozbiljnost ključna kao nedostatak ove šarenolike ekipe koju je narod zbog iznetih vešala na protestu počeo da zove po čuvenom stripu „Družina od vješala“.

Veoma je sporno i sa kojim narodom se sklapa taj sporazum. Najpre zbog činjenice da bi taj sporazum trebalo da sklope ljudi koji imaju kakvu-takvu narodnu podršku. Jedna od najbitnijih reči u politici je legitimitet. Nisam siguran da ljudi koji predvode Savez za Srbiju, pa i ostali deo opozicije, imaju bilo kakav legitimitet da sastavljaju sporazum sa narodom. Njihova podrška je izuzetno upitna, čak i na samom protestu. Zapravo, najveći izazov vlasti po pitanju protesta jeste kako da sačuva mir na ulici da se sami demonstranti međusobno ne pobiju. Ne tako mali broj učesnika protesta neskriveno poručuju da očima ne mogu da vide lidere opozicije, pa shodno tome postavlja se pitanje sa kojim narodom opozicija sklapa Sporazum kada čak i na samom protestu nema podršku.

Krajnje je diskutabilna najava Zorana Lutovca da sklapanje tog sporazuma znači „promenu sistema i pristupa politici“, što bi značilo, kako Lutovac navodi, da se uvodi „pristup odgovornosti umesto pristupa dobrih namera u politički život“. Da budem iskren, nisam siguran ni da je sam Lutovac shvatio šta je rekao, ali pristup politici njegove stranke, posebno, recimo, Dragana Đilasa kao frontmena ove družine, imali smo prilike na delu da vidimo. Pristup je bio da se nakači na državne jasle i da preko svoje privatne firme isisava novac iz državnih preduzeća, a tako nešto sebi je obezbedio sa pozicije ministra ili gradonačelnika. Ukoliko nam Lutovac kao promenu pristupa politici najavio da će Đilas ponovo to da čini kada se domogne vlasti, onda se protiv takvog pristupa mora svim silama boriti. Što se tiče dobrih namera i odgovornosti, pa baš Đilas nikada nije pokazao nijednu dobru nameru, dok reči odgovornost za vreme njegove vlasti nije bilo ni u tragovima. Kako drugačije protumačiti da u Pionirskom gradu, mestu namenjenom deci, pod sumnjivim okolnostima, dok je bio gradonačelnik, njegova firma „Emoušn“dobije mogućnost da izgradi objekat za rijaliti „Veliki brat“, a da posle taj isti objekat umesto da ga prilagodi deci ostavi da se u njemu skupljaju pacovi? Ovde se jedino može videti za njega lično dobra namera da zaradi preko „Velikog brata“, ali s druge strane jasno je da nikakva dobra namera prema deci nije postojala, a složićemo se da se nije nimalo osetio odgovornim za ovo nedelo. Prema tome, gotovo je nemoguće poverovati da je ova montipajtonovska ekipa spremna da bilo šta kvalitativno promeni u Srbiji pa sporazum koji oni imaju nameru da sklapaju sa narodom više deluje kao dobar vic, nego kao ozbiljan dokument. Oni bi prvo morali sebe da promene, a dok to ne urade same pristalice opozicije bi prvo morale njih da promene.