Agresivni daltonisti i veseli grobari

PREMA OKSFORDSKOM REČNIKU, reč 2016. bila je postistina. Mislim da je to reč doba, a ne samo godine, zato što objektivne činjenice sve manje utiču na pravilnije tumačenje pojava u stvarnosti. Sve se podrazumeva, a imena sve manje govore o prirodi pojava koje određuju. Mistici kažu da su čarobnjaci mogli da vladaju svojim dobrim i zlim duhovima samo ako su im znali imena. To je izvor svake umetnosti, ime i dubinsko poznavanje pojma, odgovornost, profesionalna i iskustvena, prema onome šta predstavljaš i čemu ideš u susret. Ali život je odavno prestao da bude magija i pretvorio se u življenje. Zbog toga se stiče utisak da je danas prefiks “post” planina iza koje su se sklonile sve loše savesti i većina poluinteligenata koji žele da budu tumači dobrog ukusa i savest svog vremena.

GOREPOMENUTI IZA PLANINE izmaštanih himera o sopstvenoj važnosti odavno telale da živimo i u postknjiževnom svetu. Šta bi to trebalo da znači? Uglavnom smanjenje svake obaveze da se podari smisao rečima, pogotovu onim napisanim. Ukratko, svi su pisci i sve je književnost, mi ostali (čitaj: budale) treba tome svemu da se divimo, jer to je smisao egzistencije mediokriteta, vredno je ono što (ne) razumemo i ono što ne shvatamo dok čitamo. Ali ljudi koji ne razumeju jedni druge ne mogu da razmenjuju ideje, ne mogu da komuniciraju. Možda u toj sferi privida komunikacije među ljudima i jeste smisao današnjeg uspeha u izdavačkom poslu, koji se odavno razlio u sopstveno bezobalje; od kulturološke misije i dubinske posvećenosti jeziku, rečima i knjizi, do štancovanja knjiga za široku upotrebu i kratko pamćenje.

Ovi poslednji nose društveni šnjur zaklonjeni iza floskule „Izdavaštvo je posao, biznis“. I to je tačno. Tim poslom sa bavim četvrt veka i verujem da svaki posao ima svoj etički kodeks i veoma stroga pravila, koja garantuju profesionalnu odgovornost i tržišnu uspešnost. Teško da ćete se zaposliti u nekoj čeličani, na primer, zato što ste ubeđeni da čelik treba da bude tvrd i da je to suština znanja. Knjige jesu od papira koji trpi sve, ali sve nije programska orijentacija, već sinonim za povlađivanje prostoti i niskosti (ne)ukusa. To ljudi ne vide ili ne žele da vide, kao što neki ljudi koje zovemo daltonisti ne vide boje. Oni ne razlikuju crvenu i zelenu boju od sive i zato ih ne postavljaju na mesta gde bi taj njihov nedostatak mogao prouzrokovati katastrofu. Ta anomalija je povezana sa smanjenjem estetskih doživljaja, slabljenjem emocija i osećaja povezanosti s ljudima koji vide normalno.

Psiholozi zbog toga smatraju da takvim osobama ne treba poveravati poslove u kojima bezbednost ljudi i okoline zavisi od tog osećaja. Diogen Kinik kaže da je crveno boja vrline. Znači, treba videti i želeti da razumeš. Neka mi ne zamere daltonisti, nisam hteo da ih ponizim ovim metaforama. Ali kako drugačije opisati one koji u svom vidokrugu nemaju knjigu kao centralni deo jedne kulture? Ili one koji pečatanje bezvrednih knjiga vide kao šansu za dobru zaradu? Kakve je boje roba kada je samo roba? Da pojednostavimo: oni koji nisu slepi za boje ili, u prenesenom značenju, za smisao, shvatiće da je Sajam knjiga, a i samo tržište knjiga u Srbiji, samo jedan vašar jeftine taštine i pelivanskih ambicija onih koji misle da je uspešnost kulture merljiva populističkom grajom. Oni drugi, dominantniji, „daltonisti“, govoriće o uspešnosti i masovnosti, o kulturi koja se ne vidi u jeziku medija, u svakodnevnim razgovorima, u dijalogu od gradskog prevoza do univerzitetskih katedri. Na putu u „srećnu budućnost“ispoliranih političara i agresivnih biznismena negde smo zaboravili pouke knjiga i vrednosti jezika. Nisu tome krivi oni koji su od pismenosti imali samo izvežbani potpis, već oni koji je trebalo da tu vatru jezika i znanja čuvaju i predaju dalje. To je slika i posledica izdavačkog biznisa u Srbiji - sužena autarhija, nedostatak ugleda znanja i ukidanje duhovne svojine pojedinca i naroda, epigonstvo, jezička i logička korupcija. Kuda krenuti, kako vaspitati one koji treba da vaspitavaju druge? Nismo dovoljno hrabri za izbore, nismo dovoljno dorasli prilikama, to je jedini odgovor koji znam.

Nemam ništa protiv, da se razumemo, da starlete i blogerke pišu knjige, to će sačuvati kakvu-takvu pismenost, i nije problem ove ili bilo koje kulture to što takve knjige postoje. Davno je rekao S. J. Lenc: „Nedostatak dara nadoknađuje se nedostatkom karaktera“, a ako postoji neko ko će taj nedostatak pretvoriti u vrlinu i tržišnu vrednost, stvar je rešena. Problem je što ima sve manje onih drugih, važnijih, stilski boljih i umetnički uzvišenijih knjiga, koje će trajati malo duže od puta školarca s potpisanom knjigom neke starlete u rukama sa Sajma knjiga u njegov mračni provincijski sokak. Šta će mu odrediti budućnost? Želja da bude učesnik rijalitija, zaštićeni svedok, starleta?... Umesto da dodirne budućnost vlastite imaginacije i ličnu kreativnost, on je samo nemi svedok stvarnosti koja ga ponižava jeftinom estetikom, svodeći njegovu pismenost sa pijedestala uzvišenog tumača na banalnost pasivnog svedoka. Samo krompiri rastu sami od sebe. Intelektualac se formira u odnosu na okolnosti, izazove, lične nespokoje i sumnje, društvene imperative i nasleđene vrednosti i uzore. Samo se knjige i violine grade, sve se ostalo pravi i proizvodi. To je nauk izdavačkog posla. Možda će nas jednoga dana biti sramota koliko je malo trebalo biti hrabar, kako je to rekao Momo Kapor. Ili strpljiv da se pročita i nešto drugo, dodao bi potpisnik ovih redova. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da bismo shvatili da postoje i drugačiji ljudi i drugačije potrebe, dovoljno je za vaspitanog čoveka, a ni onima drugima neće biti suvišno da znaju. Zato je biti izdavač koji ne razume svoj posao izvan proizvodnje i prodaje pogubnije nego biti loš vozač autobusa ili hirurg. Manje loših posledica mogu da naprave ova poslednja dvojica ako loše rade svoj posao. Neko možda može i da umre, ali teško da će moći da inficiraju hiljade . „Knjiga je“, kaže Džon Kuper Pouis u eseju „Kritika knjige“, „naš razuman protest protiv nerazumnog, naš milosrdan protest protiv nemilosrdnog, naš ideal nasuprot realitetu sveta, čovekova reč na kosmičku nemost, naš život suočen s planetarnom smrću, naše objavlјenje o Bogu koji je u nama, naš odgovor o Bogu koji živi bez nas. Ko je igda dotakao knjigu, nije dotakao ’jednog čoveka’, nego Čoveka. Čovek je životinja koja plače, smeje se i piše. Ako je Prometej u stablјici anisa prvi doneo vatru s neba, poslednji će je odneti nazad u knjizi.“