Intervju: Enver Petrovci

Ako nešto ubija čoveka, to je palanka

RAZGOVOR SA OVIM plodnim stvaraocem - koji je od 1974, kada je diplomirao glumu na beogradskoj Akademiji u klasi Minje Dedića, ostvario preko sto uloga na pozorišnim scenama Beograda, Novog Sada, Zagreba, Dubrovnika, Prištine, Sarajeva... zatim više od 70 rola na velikim i malim ekranima, koji je priznat i kao pisac, reditelj, pedagog. Rađen je festival “Teatar na raskršću”, koji se u Nišu odvijao od 11. do 19. aprila, a gde je Petrovci bio u žiriju glavnog takmičarskog programa.

Bližilo se podne a u foajeu hotela festivalska atmosfera. Na Petrovcijevu inicijativu sedamo za poseban sto, uz neobaveznih par rečenica naručujemo kafu. Htedoh da odem po svoje cigarete. “Ne”, rekao je tiho ali kategorično. Jer, tu su njegove, a kad se nit određenog trenutka prekine, stvari kreću novim tokom...

“Bio sam srećan kad su me pozvali u žiri”, kaže na početku razgovora, “sutradan sam već drugačije razmišljao.” =ašto?

- U tom trenutku mi je bilo veoma drago. Glumački sam vezan za Niš. Radio sam tu nekoliko predstava. U Nišu sam igrao i Cara Lazara, za mene jedna od boljih uloga koje sam u životu odigrao. Prihvatio sam odmah. Nisam pitao, možda su i oni imali bojažljivost da neću doći ili je to samo moje razmišljanje. Sutradan sam, jednostavno, uzeo u obzir i realnost. Nisam promenio mišljenje, ali sam se suočio sa realnošću. To suočavanje je tema kojoj ćemo se vratiti, no, pomenuli ste ulogu Cara Lazara, izdvajate li neku ili neke koje su vam drage, važne, presudne?

- Pitate majku da kaže koje dete joj je najdraže. Svaka uloga je značajna po nečemu. Recimo, kada su me novinari proglasili “rodila se nova zvezda”, to mi je donela ulogu u predstavi „Kosančićev venac“. Bilo je pre toga još nekih koje su učinile da zapadnem za oko velikoj Miri Trailović, koja me dovela u Atelje. A na ekranu, velikom ili malom?

- Kada govorim o sebi kao glumcu, uvek govorim o pozorišnom opusu. I studente tako učim. Jer na sceni si ti, publika i gluma. Na ekranu su i pre i posle tebe reditelj, direktor fotografije, montaža... Možda grešim, ali ja tako doživljavam stvari. Na filmu mogu igrati naturščici i biti odlični, na sceni - teško. Na ekranu ti se može desiti i da konj ili pas budu bolji glumci od tebe (smeh). Pomenuli ste suočavanje sa realnošću. Na aktuelnoj političkoj sceni vrlo su prisutni disonantni tonovi na relaciji Beograd-priština. Kako gledate na to?

- Od kada sam došao u Beograd na studije pa do sredine osamdesetih su za mene najlepši dani. Možda sam bio mlađi pa zato... Ali to su i u tom političkom smislu bili najlepši dani. Ko se seća a iskren je - priznaće. Onda je počelo sve lošije... I ta atmosfera nikad nije prestala da dobuje u meni. Tako da ovo vaše pitanje više ne ranjava, navikao sam. Između ostalog, naučio sam i uvideo da ni istoričari ne govore istinu, odnosno da svaki narod ima svoju i istorijsku istinu. Razumem sve balkanske jezike pa kad ih slušam i čitam ne mogu da verujem da su toliko daleko jedan od drugog. Recimo, Skenderbeg. Ta istorijska ličnost je od albanskog nacionalnog heroja do toga da uopšte nije Albanac. Ili najnovije - šta je, čiji je Bekim Fehmiu? Kad sklopim oči zauvek, čiji ću i šta ću ja biti? I sve bi to bilo možda simpatično, možda i komično... kad ne bi značilo da tako lako može doći do krvi. Uz to, zvanična politika je jedno, narod je drugo. Čiji ste sada?

- Ono najgore - ničiji. U stvari, nije najgore nego najteže. Kažu mi u Prištini da uđem u neku partiju, koju god “samo da znamo čiji si”. Kažem, možda i bih jer tako se lakše živi u materijalnom i organizacijskom smislu, ali ne mogu. Ne mogu. Sramota me. Kako bih, na primer, stao pred studente. Čemu učiš te mlade ljude ako im za početak ne daješ svoj primer. I kao pedagog i kao glumac i kao čovek od pera poslom ste vezani za relaciju Tirana - Novi Pazar, preko Prištine, Tetova... Radili ste film u Turskoj. Dakle, kako reaguju obični ljudi?

- Bilo da su intelektualci ili poljoprivrednici, ljudi sa unutarnjim vaspitanjem; nema čoveka koji u sebi nosi mržnju. Čak i ako je nosi ona mu je nakalemljena, ubrizgana spolja. On reaguje mržnjom ne zato što mu to govori njegovo biće, nego zato što to tako treba, zato što se smatra društveno poželjnim. I potrebno mu je samo malo lepog da bi pristao na sasvim suprotno i uvideo, rekao da su na njega uticali. I sebe samog uhvatim kako utiču na mene i kako u trenutku počnem da razmišljam ružno. Kad indoktriniraju mržnjom, čovek nesvesno pati pre svega jer su ubili mogućnost lepote u njemu, i onda se ta patnja pervertuje u mržnju. Kao što pati kad oboli organ u telu, pa mu je mrzak doktor zbog bolne intervencije. Poređenje nije adekvatno jer doktor vas leči a mržnja truje, ali mehanizam je taj koji jeste. Dakle, kad gledam TV a ima silnih programa, okrenem jedan - Hašim Tači, okrenem program na srpskom (u Prištini postoji celodnevni program na srpskom) i tamo, okrenem sledeći - Ramuš, vrtim dalje, a ono sve sama politika i/ili bljutava zabava... I onda okrenem “Animal planet” i gledam majmune koji su fenomenalni. Mediji su glavni krivci širenja zaraze crne kuge mržnje. U čijem je interesu da se konflikti stalno podgrevaju, širi mržnja?

- U interesu lopova, evo, uz takse su se solidne pare okrenule. Lopovluk je u međuvremenu dobio legitimitet, zvanje, poziciju... Od kraja sukoba, od 2000, nikada mi nijedan projekat nisu odobrili, nisu podržali. Čak i da sam početnik, odobrili bi mi neki projekat za tolike godine. Zašto? Jer na svaki moj zahtev trebalo je da im ponudim neki procenat. Nisam nudio. Nisam znao da treba, a i da sam znao, bilo bi me sramota. Kako da kažem nekom direktoru ili ministru e, daj mi, a ja ću tebi ispod žita dati ovoliko ili onoliko. Mislim, jedan projekat u kulturi je najsitniji sitniš, ali to je princip. A šta je to što biste voleli da uradite, koju ulogu? - Mitke. Ne mučite se dalje oko pitanja.

Silno bih želeo da ponovo igram Mitketa - kaže poznati glumac Enver Petrovci

Mitke, što bi se reklo, na keca?

- Mitke na keca.

Ako se ne varam, zar ga niste već igrali?

- Diplomirao sam na njemu, igrao u Leskovcu i Novom Sadu. Ali sad sam pečen da to igram na poseban način. I verujem, ostavio bih u istoriji - kako se Mitke igra. Igrao sam ga tri puta, a verujem tek sad bi bilo na najbolji način, ali se bojim da bih posle toga umro. Jer nemam više šta da radim.

Ključno u vašem sadašnjem viđenju Mit keta je...

- Mitke je Bora Stanković. Kad pogledate, ajde da kažemo mlađeg Boru Stankovića, to je vanredno lep čovek, muževan... Za samo deset godina on je oronuli, samleven, rugoban... Šta ga je ostarilo, e to hoću, to treba da odigram. Te njegove bore.

Ģta?

- Provincija, palanka. Naravno ne u geografskom nego u suštinskom smislu. Duboko sam to osetio. Sad bih mogao da zaplačem koliko me to dira. Ako nešto ubija čoveka, to je palanka. Jer palanka ne trpi dobrog umetnika, naravno ne samo umetnika, ali sad o tome govorimo, ne trpi ni veličinu ni širinu. Ona trpi u najboljem slučaju osrednjost. Palanka voli samo svoj nivo, i to plaća. Po potrebi i debelo. Jer nema straha, nije ugrožena... palanka je opasnija od bilo koje političke priče. Ako je nešto smrtonosno, onda je to palanka. A takva kakva je podatna i za najgore političke priče. Kad svi pristanu na palanku, onda lako može doći i do krvi.

Na festivalu smo koji ima odrednicu bal kanski. Vidite li neko rešenje za bure ba ruta balkanskog Srostora?

- Kultura i umetnost, ako to jesu, iznad su politike. A to znači i da prvi treba da govorimo i dokazujemo da su ljubav i poštovanje ne samo bitniji nego i za svakog pojedinca lepši od mržnje. Mi smo deo rešenja a ne deo problema. Sport to takođe može. Partizan i Zvezda su imali u Prištini više navijača nego prištinski klub.