Dano, izvinite

Koleginica Nikolina je imala glavobolje koje su trajale danima. Snimak skenerom bio je loš. Pozvala me je i pitala da li mogu da je povežem s prof dr. Danom Grujičić koju inače znam samo kroz posao.

- Neka dođe u pola šest - rekla je. Pomislila sam, kakav srećan splet okolnosti, zakazala nam je za isti dan. Posle pregleda, dogovor je bio da naredne nedelje dođe i da ostane da leži u bolnici gde će je profesorka, kada se steknu uslovi, operisati. Međutim, tokom vikenda, ponovo glavobolje, vrtoglavice, mučnina. Neopisivi strah. Ali šta da radimo, Dana ima slobodan dan?

Dajem Nikolini privatan broj doktorke Grujičić, kažem joj da pošalje poruku i kaže šta joj se dešava. Odgovor stiže odmah: “Ponesi ujutru pidžamu, ostaješ kod mene na odeljenju”. Desetak dana kasnije usledila je i operacija. Uspešna.

Profesorka nam je uvek izlazila u susret. Razumela sam posle nekog vremena da to nije nikakav „srećan splet okolnosti“. To je Dana. Ona, zbog posla koji radi, možda više od nas “običnih” ljudi razume život. Za nju vam nije potrebna veza. Kada čuje da nekome treba pomoć, ona je pruža. Ona je lekar, humanista, čovek.

Prof dr. Grujičić ima dve funkcije, istina. Ona je v.d. direktora Instituta za onkologiju i načelnik Centra za neuroonkologiju u Neurohirurškoj klinici KCS. Zamislite koji greh?! Da se ja pitam, dala bih joj deset. Dala bih joj sve, da bira. Jer je pokazala da nije samo odličan neurohirurg, već i menadžer.

Mogla je Dana da izabere da operiše u Kataru ili Emiratima, da prima desetine hiljada dolara mesečno. Da je baš briga. Mogla je, ali nije. Ostala je ovde. Da je većina veliča i poštuje, neki da je razapinju. Po nalogu ili bez naloga, jednako je odvratno.

U vreme kada lekari odlaze, kada Nemačka ili Norveška nude bolje uslove, rešili smo da se obračunavamo sa najboljima. Jer valjda smo postali otporni na kojekakve boleštine, šta će nam lekari? Nepromišljeno i zlo.

P.S. U Nikolinino i moje ime, draga Dano, izvinite i hvala.