Elegični portret jedne romanse
Ona je bila inspiracija za mnoge njegove pesme, njegova muza i doživotna ljubav, iako im je odnos često bio haotičan i prožet emotivnim lomovima. Novi dokumentarac “Marijane & Lenard: Reči ljubavi” oživeo je na velikom ekranu dirljivu, duboku i dugovečnu
JEDNOG MARTOVSKOG DANA
1960, dok je šetao Istočnim Londonom na svom proputovanju po Evropi, 25-godišnjeg kanadskog pesnika Lenarda Koena uhvatila je olujna kiša. Ušao je u banku da se skloni i primetio blagajnika preplanulog tena. Rekao je Koenu da je nedavno došao iz Grčke, gde je vreme u ovo doba godine savršeno. Sledećeg dana Koen je kupio kartu.
Sunčanog aprilskog dana iste godine prvi put je kročio na maleno grčko ostrvo Hidru. Za nekoliko dana upoznaće mladu Norvežanku Marijane Ilen koja će postati ljubav njegovog života, inspiracija za pesme “So Long, Marianne”, “Hey, That’s No Way to Say Goodbye”, “Bird on the Wire”... i devojka na zadnjoj strani omota ploče “Songs From a Room” (1969).
Kada je 2016. tada već teško bolesna 81-godišnja Marijane ležala na samrtnoj postelji, Koen joj je napisao oproštajno pismo: “Mislim da ću ubrzo krenuti za tobom...” Tri meseca posle nje i on je preminuo. Prošlog meseca zbirka od preko 50 njegovih pisama upućenih Ilenovoj prodata je na aukciji za 770.000 evra (novac koji će obezbediti mirnu budućnost njenom sinu Akselu).
Dokumentarac o ovoj ljubavnoj priči, “Marijane & Lenard: Reči ljubavi” (Marianne & Leonard: Words of Love), u režiji Engleza Nika Brumfilda, premijerno je prikazan u januaru na Sandens festivalu, a sada počinje svoj bioskopski život.
Tokom karijere duge 40 godina Brumfild je snimio dokumentarce o holivudskoj madam Hajdi Flajs, rok ikonama Kurtu Kobejnu i Kortni Lav, političarki Sari Pejlin i, najskorije, o Vitni Hjuston. Srce i duša ovog dokumentarca je Marijane, žena koja je, izgleda, opčinila svakog ko ju je poznavao – uključujući i samog Brumfilda koji je kao student bio sa njom u jednogodišnjoj vezi i ostao u kontaku sve do njene smrti. Zato je ovaj film “najličniji film koji sam snimio”. Kroz intervjue sa prijateljima, saradnicima i bivšim članovima Koenovog benda, arhivske intervjue Lenarda i Marijane kao i do sada neviđene arhivske snimke njih dvoje, film predstavlja elegični portret jedne romanse i jednog posebnog prijateljstva.
Boemi, umetnici i dokoličari
- Poput većine pripadnika svoje generacije, ja sam odrastao opčinjen Koenovim pesmama i, poput Marijane, živeo sam skoro u senci ovog briljantnog čoveka. I kada je to dvoje ljudi, toliko važnih u mom životu, umrlo u roku od tri meseca, osetio sam na veoma ličnom nivou da želim da otkrijem nešto više i da želim da istražim sopstvena osećanja prema njima - kazao je Brumfild.
Rođena 1935. u konzervativnoj porodici srednje klase u Norveškoj, Marijane Ilen je došla na Hidru dve godine pre Koena, šokiravši familiju tako što je pobegla sa briljantnim ali nestalnim romanopiscem Akselom Jensenom. Venčali su se 1958. i Jensen je kupio kuću na ostrvu. No, brak je bio kratkog veka. Januara 1960. Marijane se vratila u Oslo da rodi sina i nazvala ga Aksel. Kada se vratila na Hidru nekoliko meseci kasnije, suprug joj je rekao da se zaljubio u američku slikarku Patrišu Amlin. Ipak, nastavili su da žive zajedno sve dok, ubrzo potom, Amlinova nije doživela saobraćajnu nesreću. Jensen je bio toliko potresen da je Marijane morala da ode u Atinu i brine o Patriši u bolnici, sve dok se slikarka nije vratila u Ameriku.
Takva situacija dočekala je Koena kada je stigao na Hidru. U to vreme ostrvo je bilo raj za zajedincu emigranata boema, umetnika i dokoličara. Tu su nekada živeli i Henri Miler, Aristotel Onazis, Džeki Kenedi i Marija Kalas.
Koen je jedno vreme živeo u porodici australijskih pisaca Džordža Džonstona i Šarmijan Klift i njihovo troje dece, a kasnije je kupio kuću od bakinih para. Jednog dana sedeo je sa grupom prijatelja u kafeu kada je primetio Marijane na ulazu u bakalnicu. “Da li bi nam se pridružila?”, pitao ju je.
“Sećam se da su nam se pogledi susreli i osetila sam nešto duž celog tela. Bilo je neverovatno”, ispričala je Marijane u filmu.
Koen joj je uporno ponavljao da je ona najlepša žena koju je video, ali mu nikada nije verovala. “Odvek sam smatrala da mi je lice previše okruglo, zato sam stalno gledala u zemlju dok sam hodala”, kazala je. Ona je mislila da je on prelep: “Ali, Lenard nikada nije tako mislio. Oboje smo imali taj problem. Uvek bismo se pogledali u ogledalo pre izlaska napolje i pitali se ko smo to mi danas. Kako smo umeli da budemo čudni.”
Njihova veza učvrstila se tokom leta i jeseni 1960. Koen je pisao, pevao uspavanke njenom sinu, plivali su, uživali u suncu, pričali i pili do duboko u noć.
Grčka muza
Marijane je sebe opisivala kao njegovu “grčku muzu”, ali nije imala za sebe slične ambicije. “Hidra je bila puna ljudi koji su mislili da su briljantni. Mogli ste potpuno da stvorite sebe ispočetka, mogli ste da kažete bilo šta i budete bilo ko: pesnik, umetnik, pisac... Marijane nije bila ništa od toga. Bila je proizvod Norveške četrdesetih i pedesetih, opšte kulture samopovučenosti. ‘Ne ističi se, ne budi drugačiji, budi kao i svi drugi, budi fin’. Ona je bila neko ko traga za svojim identitetom”, izjavila je Hele Goldman koja je živela na Hidri do osme godine, a onda se tokom mladosti vraćala tamo na letovanja. Poznavala je Marijane i malog Aksela. Kasnije je prevela Marijaninu biografiju “So Long, Marianne” sa norveškog na engleski.
Tokom narednih šest godina Marijane i Aksel su živeli u Lenardovoj kući. Bio je, de fakto, dečakov otac.
U početku je Koen bio taj koji je jurio Marijane, kaže Brumfild.
- Bila je fazi razvoda od prvog supruga u koga je, mislim, bila veoma zaljubljena. Lenard joj je ponudio utehu, podršku, pomoć oko sina. Ali mislim da se balans moći brzo promenio i da je ona bila ta koja je bila oduševljena njime - ističe reditelj.
Hidra je bila mesto intenzivnih seksualnih manevara i nijedna veza nije dugo bivala monogamna. “Bilo je previše lepih ljudi na jednom mestu. On je imao afere, ona je imala afere. Oboje su bili vrlo aktivni u tom pogledu. Imao je neutoljiv apetit za ženama, ali je i Marijane ostavila svoj trag slomljenih srca”, kaže Hele Goldman.
U razgovoru sa Marijaninim biografom Kari Hesthamar Koen je 2005. priznao: “Želeo sam mnoge žene, mnoga iskustva, mnoge zemlje, klime, ljubavne afere. Nisam to tada znao, ali mi je bilo prirodno da na život gledam kao na neki švedski sto sa mnogo različitih ukusa. Kada bi mi jedno jelo dosadilo prelazio ih na sledeće, nikada preterano srećan zbog toga, ostavljajući jednu stvar zbog druge, jer ta nije funkcionisala, bilo da je bila žena ili pesma ili grad ili nešto drugo - jednostavno, nije bilo sve kako treba. Bio mi je potreban čitav život da shvatim da ništa nije u potpunosti kako treba i da moramo s tim da živimo.”
Knjigu pesama “Cveće za Hitlera” objavljenu 1964, posvetio je Marijani. Iste godine na Hidri je završio svoj drugi roman, “Divni gubitnici”, koji je pisao u groznici, na terasi, po užarenom suncu, tripujući na LSD-U. Droge su bile sveprisutne – Lenard je gajio marihuanu na krovu kuće, koju je Marijane koristila kao začin u ćuftama. Jedan prijatelj je rekao da je LSD Koenu dopuštao da “siđe u ludilo”. Nakon završetka knjige doživeo je nervni slom. Kritike su odreda bile loše.
Prvi album
Umoran od pokušavanja da uspe kao pisac, odlučio je da se oproba u muzičkoj industriji. Otputovao je u Njujork 1966. Tamo je upoznao folk pevačicu Džudi Kolins koja je snimila njegovu pesmu “Suzanne”. Sledeće godine objavio je prvi album, “Songs of Leonard Cohen” uz sjajne kritike. Na njemu je bila i pesma “So Long, Marianne” koja će Ilenovu učiniti besmrtnom.
Marijane je 1967. došla za Lenardom u Njujork, sa sve sinom. Živela je kod prijatelja, dok je Koen odsedao u hotelu “Čelsi”, opčinjen Vorholovom superzvezdom, ledenom lepoticom Niko, Dženis Džoplin, Džoni Mičel... Marijane je držao podalje od sebe, rekavši joj da hotel “nije tvoja scena”.
Kasnije je priznao da je privlačenje pažnje žena “postalo najvažnija stvar u mom životu”, životu koji je počeo da liči na tužan film – “a znamo da tužni filmovi nisu romantični”.
“Htela sam da ga strpam u kavez, zaključam i progutam ključ”, kaže Marijane u dokumentarcu. “Sve žene su uzdisale za njim. To me je bolelo, uništavalo.” U jednom trenutku razmišljala je i o samoubistvu.
Godine 1968. Nik Brumfild je bio sa ocem na krstarenju po Grčkoj. Jedna saputnica mu je predložila da se iskrca na Hidri – “jednom od najlepših mesta na svetu”. Već prve večeri po dolasku upoznao je Marijane u noćnom klubu i pridružio se njoj i njenim prijateljima u noćnom kupanju bez odeće. Njemu je bilo 20, njoj 33. Započeli su vezu. “Bilo je kao san.” Brumfild do tada nije čuo za Lenarda Koena. Marijane mu je puštala njegovu muziku, čitala njegovu poeziju i upoznala Nika sa boemskim društvom na Hidri. “Za jednog dečaka iz kvekerskog internata otvorio se čitav novi svet.”
Brumfild kaže da je Marijane, ipak, bila depresivna što su svi iz njenog kruga stvarali nekakvu umetnost, sem nje.
- Osećala je da nije pronašla svoje mesto u tom društvu gde je bilo talenata na sve strane. Bila je vrlo kritična prema sebi. Nije mogla da prihvati da je njen jedini talenat taj što je podsticala i hrabrila ljude. A to je pravi talenat! Videla je u ljudima ono što oni sami u sebi nisu videli. Imala je ključnu ulogu u Lenardovoj tranziciji od pesnika, potom pisca do tekstopisca i muzičara - ističe Brumfild. I samog reditelja je podstakla da počne da snima filmove.
Nekoliko meseci kasnije Marijane mu se pridružila u Kardifu. Njen haotični život otežavao je brigu o tada osmogodišnjem Akselu koga je upisala u eksperimentalni internat u Safolku. Aksel je bio očajan, nije želeo da ide tamo, kaže Brumfil, “ali Marijane je imala toliko nerešenih stvari u životu i bila je rešena da opet vidi Lenarda. Bilo je to traumatično vreme za nju”. Tom prilikom rekla je Niku da je trudna sa Koenom i zamolila da je odvede na abortus.
Rastanak
Koen je bivao sve dalji i dalji, usisan u oribitu slave. Povremeno bi Marijani i Akselu slao novac. Odsustva sa Hidre bivala su sve duža. U Americi je započeo vezu sa umetnicom Suzan Elrod. Rodila mu je sina Adama i ćerku Lorku. Jednoga dana 1972. Suzan je došla na Hidru, u kuću gde je Marijane živela sa Koenom i pitala Norvežanku kad namerava da se iseli. Lenard je pobesneo kad je to saznao i ponudio je Marijani drugu kuću i čak predložio da se ne seli iz te, ali ona je sve odbila. Imala je 37 godina i odlučila je da se vrati u Norvešku, životu od kojeg je sve vreme pokušavala da pobegne. Zaposlila se kao sekretarica u kompaniji koja je gradila naftne platforme, a 1979. udala za inženjera Jana Stanga koji je imao tri ćerke iz prvog braka.
Upisala se na kurs slikarstva, proučavala je tibetandski budizam, a kasnije sarađivala sa Kari Hesthamar na svojoj biografiji. “Poslednjih 40 godina sanjam o Lenardu. Čak i ako je sa nekom drugom, nevezano od okruženja, snovi su za mene pozitivni. Prošle noći mi je došao i rekao: ‘Marijane, moraš manje da pričaš’”, rekla je Ilenova jednom prilikom Hesthamarovoj.
Koen je bio večiti tragač – šalio se da mu je religija omiljeni hobi – i 1994. otišao je u manastir zen budista u Kaliorniji gde je, sa pauzama, ostao sledećih pet godina. Izašao je kada je otkrio da ga je menadžer potkrao i da više nema ušteđevinu, te da mora da se vrati koncertima i albumima, sada kao sedamdesetogodišnja živa legenda. Kada je 2010. držao koncert u Oslu ostavio je Marijani sedišta u prvom redu. Nije otišla u bekstejdž da ga vidi. Ako je za nju Koen bio ljubav njenog života, za njega je ona predstavlala savršen trenutak koji se više nikada neće ponoviti a koji će pamtiti do kraja.
Ispričao je Kari Hesthamar 2005. o danu kada su Marijane i on uzeli trajekt od Atine do Hidre.
“Sišli smo i uzeli taksi. Nikada to neću zaboraviti. Ništa se naročito nije desilo, samo sam sedeo na zadnjem sedištu taksija, sa Marijane, zapalio cigaretu i pomislio, ‘Sad sam odrasla osoba sa ovom divnom ženom pored sebe i nešto love u džepu’. Taj osećaj... mislim da sam pokušao da ga opet proživim stotinu puta, bezuspešno. Taj osećaj da si odrastao, sa nekim predivnim ko te čini srećnim, dok je čitav svet pred tobom. Telo ti je preplanulo i upravo ideš na brod...”
Prokletstvo idiličnog ostrva
Život na ostrvu je bio idila, ali i prokletstvo. Mnogi umetnici su završili razvedeni, skrenuli s uma ili su se ubili. Kada odrasli ganjaju svoje drugo detinjstvo, njihova rođena deca pate. Toga je bilo mnogo na Hidri, seća se Hele Goldman. “Ljudi su mnogo pili, mnogo se drogirali i, jednostavno, pregoreli su”. Marijanin sin Aksel je vodio haotičan život, odvučen je sa Hidre u školu, kod bake u Oslo, pa nazad na Hidru. Sa 15 je uzeo LSD i nikada se od toga nije potpuno oporavio. Kasnije je bio u mentalnim institucijama. Brumfild je nastavio da komunicira sa Marijane preko pisama i razglednica. “Pisala bi mi kako je grize savest zbog Aksela. Bio je to krst koji je nosila do kraja života”, kaže reditelj.
“Bilo je trenutaka kada je bila vrlo depresivna, ali je bila i vrlo otporna i puna života”, dodaje Goldmanova. Leta 2016. ona i njena ćerka posetili su Marijane u Oslu. Živela je sa drugim mužem u istoj zgradi ali u odvojenim stanovima. Ostali su prijatelji.
“Spremila nam je večeru. Nije delovala bolesno. Mislim da nije ni znala da je bolesna. Dve nedelje kasnije dobila sam poruku da je u bolnici i da umire od leukemije”.
Iz bolničke postelje zamolila je bliskog prijatelja da brine o njenom sinu i obavesti Koena da umire. Koen je odgovorio mejlom dva sata kasnije. Pored svih pesama i poezije, ništa mu u životu nije bilo važnije od te poruke. I sam je bolovao od raka.
Zazvoni u zvona
“Najdrža Merijen, Ja sam tik uz tebe, toliko blizu da mogu da te uhvatim za ruku. Ovo staro telo me je izdalo, kao i tebe tvoje, i obaveštenje o iseljenju stići će svakog dana. Nisam nikada zaboravio tvoju ljubav i lepotu. Ali, ti to znaš. Ne moram više da ti pričam. Bezbedno putuj, draga prijateljice. Vidimo se dole, niz put. Volim te i hvala, Lenard”.
Marijane je umrla dva dana kasnije. Lenard je preminuo u snu nešto više od tri meseca potom, 7. novembra 2016. Snimanje dokumentarnog filma vratilo je Brumfilda na Hidru. Boemski duh šezdesetih odavno je nestao. Ostrvo je sada igralište za super bogate. Ubrzo po Marijaninoj smrti obišao je i njen stan u Oslu. “Na terasi je bio divan budistički oltar i čitav red polica posvećen Lenardu - sva njegova dela.” Na stolu u njenom stanu ostalo je i napuklo antičko bronzano zvono koje je stajalo na stolu na kojem je Koen pisao u kući na Hidri. To je zvono koje, inspirisalo stihove Koenove pesme “Anthem”.