ŠERBEDŽIJA U PUNOJ SNAZI Vulf?“na Brionima
Gromoglasan dugi aplauz odzvanjao je čudesnom pozorišnom scenom, staroaustrijskom tvrđavom Minor na Malim Brionima.
Pred ponoć 29. jula završena je premijera predstave „Ko se boji Virdžinije Vulf?“Edvarda Olbija u režiji Lenke Udovički (koprodukcija Teatra Ulyses i Beogradskog dramskog pozorišta). Činilo se da pljesak dlanova i uzvici „bravo“prepunog gledališta sežu i do nestvarno čarobnog, zvezdanog neba.
Već od prvih scena publika je bila ponesena pričom o starijem bračnom paru kojima u nedoba jedne pijane noći u goste dolazi mlađi bračni par s kojima su jedva poznanici da bi se u kolopletu svakovrsnih dijaloga, situacija, gestova preplitali njihovi životi, sudbine, stavovi, karakteri…. dok se istovremeno, otvarajući vrtloge tema i dilema, ogoljavaju i njihovi odnosi, i svako ponaosob…
Vrhunski glumački slalom kroz brzake mržnje, uvreda, povređivanja, ljubavi, međusobne istovremene neraskidive
vezanosti i organske odbojnosti… izneli su maestralni Rade Šerbedžija kao Džorž i izvanredna Katarina Bistrović Dervaš kao Marta. Otelotvorujući, pre svega, svojim unutarnjim snagama poznat, kultni Olbijev komad i likove, daju se do daske, u uzbudljivom ritmu, s obrtima koji se nižu i lako teku dok nose tektonske poremećaje. Sve je poput pingponga bivalo između humora i očaja, žudnje za životom i beznađa, laži i istine… Centralna laž u životima Džordža i Marte tiče se deteta koga u stvari nemaju, ali to je zapravo samo vrh ledog brega iako možda jeste i uporište krugova njihovog pakla kome, kako to kod istinskih paklova biva, ne
Videli ste reakciju publike. To sve govori. A publiku se ne može prevariti - kaže Duško Ljuština, veliko pozorišno ime ovih prostora
manjka ni strasti ni privrženosti. Iako se na početku može učiniti da su tu kao svojevrsno ogledalo stari i mlađi bračni par, naočit i ambiciozan Nik (markantni Milan Marić) i samo naoko nežna Hani (interesantna Romina Tonković) ima svoje ponore. Budući da su mladi, ti se ponori možda nisu u potpunosti razvili, ali je evidentno da su oboje (svojim izborima, svetonazorima…) udarili dobre temelje sopstvenog pakla.
Duško Ljuština, veliko pozorišno ime ovih prostora i direktor Ulyssesa, između ostalog je rekao: „Videli ste reakciju publike. To sve govori, a publiku se ne može prevariti! Kazališni dragulj na tvrđavi Minor.“
Kao svojevrsan lajtmotiv predstave (na tragu nepodnošljive lakoće postojanja) likovi u više navrata pevaju pesmicu „Ko se boji Virdžinije Vulf, ko se boji Virdžinije Vulf…“na muziku ovdašnjoj publici prepoznatljivu po onoj dečjoj „ko se boji vuka još, vuka još…“.
Ukratko, u ovom pozorišnom ostvarenju za nepropustiti snažno je dočarana duhovno-emotivna mutacija koja - u spoju nemoći i poruge - potvrđuje nadolazak
tame. A kao pogonska snaga predstave Šerbedžija je i likove i radnju i publiku prebacio i na onu ravan gde se u vrtlozima koji proždiru i ljude i vreme otvara pitanje suočavanja sa strahom od realnosti, od izlaska iz sopstvenih zidova, od priznavanja i razračunavanja u odnosu na sopstvene zablude… Lične, intimne, društvene, političke, kakve god.
Olivera Milošević (RTS), renomirani hroničar i poznavalac pozorišta, istakla je: „Moćno, čudesno… fantastičan prostor. Glumci - malo je reći izvanredni. Moj posebno snažan utisak večeras je i publika koja je reagovala s toliko ushićenja, ponesenosti… A Šerbedžija u punoj snazi, kao mladić koji tek počinje da igra.“Scenografska i kostimografska rešenja ukazuju na šezdesete godine prošlog veka, no sve skupa zapravo nam svima diše za vratom. Predstava će od 8. oktobra biti na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta.
Sve je poput pingponga bivalo između humora i očaja, žudnje za životom i beznađa, laži i istine…