Lider opozicije
Ovih dana veštački se nameće tema u opozicionom biračkom telu da li da se izbori bojkotuju ili da se na njih izađe. Namerno ističem da se tema veštački nameće, jer ona je slamka spasa za Đilasov Savez za Srbiju sa kojom on pokušava da ostane u igri na političkoj sceni. Duboko svestan da na izborima ne može da ostvari iole povoljan rezultat za svoju družinu koju je oko sebe okupio, Đilas je odlučio da se za početak izbori za primat u opoziciji, odnosno da on bude taj koji će zauzeti mesto broj jedan u celokupnoj opoziciji, što bi mu kasnije dalo krila u borbi sa vlašću kao jedinom profilisanom opozicionaru koji se nudi kao alternativa. Otuda, sve je primetnije da Đilas svoju oštricu daleko više usmerava ka ostalim opozicionarima, nego što ulazi u klinč sa vlašću, jer je njegov prioritetni zadatak da „podavi“konkurenciju. Zato na svojim medijima gotovo redovno svim opozicionarima koji se drznu da iznesu stav da izbore ipak ne bi trebalo bojkotovati, jer samo po sebi to je politički suicid, Đilas organizuje medijskog toplog zeca i najgoru moguću satanizaciju tih ljudi predstavljajući ih kao Vučićevu opoziciju. Uostalom, golim okom je vidljivo kroz šta je prošao Sergej Trifunović na N1 televiziji samo zato što se negativno izrazio o mogućem bojkotu izbora. Sličan linč je preživeo Đorđe Vukadinović, jer je odlučio da se vrati u skupštinske klupe. Da rezimiramo, potencijalni bojkot nije nikako zbog izbornih uslova i sličnih besmislica koje dolaze kao optužba od strane Saveza za Srbiju prema vlastima. Dobro svi oni znaju da su uslovi apsolutno isti kao i kada su oni bili vlast. Suština bojkota je nametanje Đilasa kao neprikosnovenog opozicionog lidera koji drži monopol nad čitavom opozicijom, bez mogućnosti da neko izrazi drugačiji stav.
Samu vlast ovo Đilasovo delovanje ne bi
trebalo da zanima. Zapravo, Đilas bi bio čak najidealniji kao jedina opozicija, jer imati takvog tipa za protivnika je miran san za vlast narednih najmanje deset godina. Moglo bi se slobodno reći da je čak u interesu vlasti da pomogne Đilasu u njegovim namerama. Obeležen kao tajkun i osoba koja u Srbiji može bez trunke stida da prijavi kako poseduje imovinu u vrednosti od 25 miliona evra, kao i da je imao prihode i to dok je bio vlast od 500 miliona evra, on je idealan protivnik. Da budem još precizniji, vlast bi trebalo sve da učini da kojim slučajem neko neukaljan i sa kvalitetnim programom ne dođe na čelo opozicije, jer takav bi stvorio problem. Ovako, dok je Đilasa koji će da svojim parama i medijima da guši svakog iole pristojnijeg opozicionara, vlast može da trlja ruke od zadovoljstva.
Đilas je idealan i po pitanju apsolutnog odsustva bilo kakve vizije u politici. Čovek bez programa, bez zdrave ideje i osoba koja je navikla da u politici sve funkcioniše kroz novac i podmazivanje novcem, jednostavno ne ume da napravi opciju koja može ozbiljnije da vam se suprotstavi. Novac je svakako bitan u politici, ali nije presudan. Ljudi najpre žele da vide da ste vi njima posvećeni, što kod Đilasa i ekipe oko njega okupljene nije slučaj. Uglavnom se radi o prilično gramzivim osobama, naviknutim da žive na državnim jaslama i bez nekog posebnog poznavanja kako Srbija diše. Ti ljudi, pa ni on sam, nisu ljudski u nekom selu ušli kod srpskog domaćina, a čak i kada bi se usudili da to učine seljak im ne bi verovao kada bi video njihove automobile sa kojima su se dovezli da ga posete. Nemoguće je da likovi naviknuti na hedonistički život mogu da se spuste na nivo domaćina u Šumadiji npr. i da sa njim razgovaraju o poljoprivredi, jer njihova prioritetna tema je u kom će skupom restoranu da jedu i da li će se vozikati u „rendž roveru“, BMW ili „audiju“. Ne ide da Đilas koji je sa pozicije vlasti ostvarivao lične prihode u stotinama miliona evra i to tako što je prodavao kao monopolista sekunde i reklamni prostor u medijima, može Vučiću da bilo šta prigovori kada ovaj otvara fabrike i dovodi investitore koji zapošljavaju ljude i ostvaruju prihode državi, a ne Vučiću lično. Da ne govorimo o tome što u Đilasovo vreme dok se on bogatio u Beogradu nije otvorena nijedna fabrika i da se ništa nije gradilo, a jedino što je raslo su dugovi grada i cifre na njegovim privatnim računima.
Otuda, vlast mora sve da učini kako bi Đilas zaista pobedio u trci za lidera opozicije, jer njegovo preuzimanje tog liderstva je mirna luka za vlast za bar još jednu deceniju.