Kontinuitet

Pobeda odbojkašica na EP u Turskoj sada zaista dođe kao melem na ranu, naročito posle razočaravajućih poraza košarkaša. Teško je ne biti ponosan na sjajan uspeh devojaka. Druge na OI u Riju, pa dva evropska zlata i jedno svetsko. A Tijana Bošković tek ima 22 godine, a već tri godine je najbolja igračica sveta. Da se ne pozivamo previše na lepotu, ali zaista su najlepše. Prave gracije, plene na terenu, a njihovi osmesi su vredniji od svake medalje.

Ipak, iz ove pobede može mnogo da se nauči, mnogo i zaključi, mimo čiste sportske analize.

Svaki kolektiv, firma, Vlada Srbije, pa i čitava država mogu preuzmu jednostavan recept za uspeh. Ipak prokletstvo tog jednostavnog recepta je da on nije lak za dosegnuti. Igraju uvek najbolji, nema nedodirljivih, za „trule voćke” nema mesta, zna se ko vodi glavnu reč. O potpunom odsustvu zavisti, ljubomore, podmetanja, da ne govorimo. To se podrazumeva. Ali i za sve ovo je trebalo vremena. Nema uspeha preko noći. Ključevi naše ženske odbojke date su u ruke 2002. godine Zoranu Terziću. Za 17 godina je osvojio 18 trofeja. Prvi, četiri godine nakon ustoličenja 2006. Znači, on je plodove svog rada počeo da bere tek nakon 48 meseci selektorovanja.

Niko mu se ne meša u posao, radi po svom pobedničkom osećaju. Kada je trebalo reći „ne“velikim zvezdama Ivani Đerisilo i Anji Spasojević zbog atmosfere u timu, on je to uradio. Sjajnu Jovanu Brakočević je zamenio tinejdžerkom Tijanom Bošković.

Kontinuitet je ključna reč u ovom procesu alhemije. Nije uvek bilo lako, nije uvek bilo uspeha, ali se verovalo u ono što se radi. A radilo se časno, vredno. Ništa niko nije dobio na poklon. Znali su da su teško došli do vrha i zato ga sada ljubomorno čuvaju.

A vi, narode, imate pred sobom najbolje na svetu. Ponavljam, vrlo je jednostavno ako hoćete. Jeste, boli često, ali se isplati. Zlata je vredno.