Banalnost zla

Ispod kamena, pod kojim živim, do sada nisu pristizale informacije o postojanju izvesnog Atlagića, narodnog poslanika vladajuće stranke, koji, nesmetano, hara Skupštinom već godinama. Ne pratim dnevna prepucavanja elite, nemam potrebu da se u kolektivu smejem onima koje smatram opasnim i to posebno kada ni sami ne znaju da su opasni, odbijam da se zabavljam komentarišući ljude koji hraču i muču za državnu platu i na državnom poslu krojenja zakona, mog i vašeg života, te mi je tako Atlagić promakao do sad. Ipak, kako je najveća gnusoba kao voda, nađe put da se izlije i da nam se svima usere u život, tako sam i ja, kao poslednja, saznala za postojanje i za ovonedeljni nastup tog nepatvorenog zla. Znam da govorim teške reči i verujte mi da ih biram.

Jer, nakon što sam pogledala čitavo polučasovno, neometano, neprekinuto i ničim osporeno istupanje poslanika Atlagića u Narodnoj skupštini, a u direktnom obraćanju ministru Šarčeviću, i nemam druge reči za to, to je tačno to nepatvoreno zlo, ajhmanovskog tipa, banalno i nesvesno sebe, ali time još više opasno i ta reč je jedina primerena.

Nije problem što je ovaj čovek očigledno nije bistar, što o stvarima o kojima govori ne zna ništa, on se suštinski ni ne pravi da nešto zna, on čak, ja verujem, nije ni pokvaren u nekom psihološki predvidljivom smislu, nema on perfidan mozak, jer nema kognitivne kapacitete za bilo kakvu pa ni zadnju misao. On je jednostavno sušta banalnost zla, onaj što po zadatku radi sve, nesvesan sebe i svoje gluposti, nesvestan opasnosti koju predstavlja, što ga ne abolira ni od čega, naprotiv, čini ga još gorim.

Nije ni problem što ne ume da čita, da piše, što mu je doktorat iz osamdesetih sa Univerziteta u Prištini, tadašnje avangarde današnje epidemije lažnih diploma, krajnje upitan, nije problem što koristi izraze

„idetitet“, „bulamenta“, „u nijednom“, „to je u navodne znakove“, „kopetencija“(dva puta), i „gospodin predsednik republike države“(čak tri put), to je jadno, ali nismo u Švedskoj.

Nije mi čak ni zaprepašćujuće to što ovaj banalni čovek, u raspravi o zakonu o obrazovanju, citira Lenjina pozivajući se na boga, pa se onda besramno ulizuje Vučiću, neodmerenim i fanatičnim rečima, nije mi šokantno ni to što se obračunava, na jedan siledžijski i prostački način, sa novinskim natpisima koje ne ume ni tečno da pročita, nego ih jedva sriče, nije mi problem i čak mi je normalno da ne zna ko je Goran Marković i da ne zna ko je Bane Bumbar, da ne zna da je potpuno legitimno da je kolega Bakić dva (a ne tri puta) biran u zvanje docenta (jer je to najnormalniji put akademskog napretka za ljude koji ne štancuju „originalne naučne radove“kao sam Atlagić, redovni profesor raspojasanog univerziteta u Mitrovici), sve mi je to predvidljivo i normalno.

Ono zbog čega sam duboko uznemirena i zbog čega svi mi moramo urlati na sav glas jeste činjenica da se jedan narodni poslanik usudio da, sa govornice Skupštine, uputi pretnju smrću koleginici profesorki Dubravki Stojanović, a sve obraćajući se resornom ministru Šarčeviću, koji na to ni reč nije rekao. I ne samo on, niko nije rekao, ni nepostojeći predsedavajući, ni ono malo rasute Skupštine, neki redar makar ili pajtos, baraba iz njegovih makar redova, da dođe da mu isključi mikrofon, da ga upozorii, ukori, da mu kaže - a ne, to ne. To ne možeš da govoriš nigde, a posebno ne sa ovog mesta, i to ne samo zato što dr Stojanović nisi dorastao, nego zato što se za takve pretnje postoji Zakon i za njih se ide u zatvor. To što je taj Atlagić sa govornice izbljuvao, a svi ćutali, to je za oduzimanje mandata i imuniteta, pa da onda ide da u samoću svoje banalne duše piše naučne uratke kao do sad, ali nesmetano i u izolaciji, i razvija teme koje je započeo i hipoteze da čovek kao bića voli da se druži i pušta korenje kao biljka, što ga od životinja razlikuje to što je selica (sic!), pa može da živi „i na užarenom pojasu pustinje i na ledu na polovinu“(pogledajte originalni naučni rad „Patriotizam Vladimira Jovanovića“ako mislite da izmišljam). Lako se glupom smejati. Strašno je glupom dati moć, a kukavički je pred njim ćutati i dopustiti mu da nekažnjeno svoju banalnost zla polako-polako normalizuje, dok više nikog ne bude bilo da se pobuni - ili makar čudi.