Za evropsku Srbiju, brzo

Već sedam dana, od momenta kada je u javnosti, a naravno i u čaršiji, prostrujala vest da SRBIJA 21 organizuje javni skup i predstavlja Deklaraciju za evropsku Srbiju, odgovaramo na pitanja “A šta to konkretno znači?” i “Zašto baš sada?”.

To vam je, i u javnoj politici, a u pomenutoj čaršiji posebno, uvek odličan znak da niste pogrešili. Da je postojeće stanje takvo mrtvilo i ustajala žabokrečina, da se svaki refleks normalnosti, svaka akcija koja nije samo jalovo komentarisanje opštih mesta, posmatra kao nekakva mistična rabota sa zadnjim namerama.

Elem, tačno je da mi koji smo ovu akciju osmislili, izveli i oko nje okupili mnoge ljude, a tek ćemo okupljati, imamo zadnje namere. Koje i ne krijemo.

Mi, naime, mislimo da ovako više ne može. Da se od drveta ne vidi šuma, da propuštamo vreme kao zemlja. Da ljudima nema ko da objasni koliko je situacija komplikovana i kako naredni meseci mogu da budu presudni za ovu zemlju, za generacije koje će u njoj živeti. Ili iz nje otići, ako nešto ne učinimo.

Mi mislimo da zbog unutrašnjih izazova i promena u samoj Evropskoj uniji, a na francusko insistiranje dolazi do reforme u samoj evropskoj zajednici, a da to, zajedno sa svim unutrašnjim izazovima koje imamo, nužno traži da ponovo reafirmišemo najznačajniju veliku političku temu Srbije – da li ćemo i kako u punopravno članstvo EU.

Da li dovoljna većina ljudi u Srbiji želi da živi u Evropskoj uniji? I da li su nam to jedine opcije? Svakako da evropska Srbija i uređenje zemlje na principima zapadnih demokratija nije jedina opcija. Postoje i drugačiji modeli država. Ali, mi smo Evropa i nije prirodno da budemo okrenuti Aziji ili nekom još daljem svetu.

Možda je za našu generaciju kasno, ali imamo obavezu da našoj deci omogućimo život kakav imaju i drugi na prostoru Evrope. Prostiru kojem mi u svakom smislu pripadamo. I to se, da građani upravo to žele, vidi iz najobičnijeg, svakodnevnog života ljudi ovde.

Građani nam nedvosmisleno poručuju šta žele, i u kakvoj zemlji žele da žive. Šta nas, pobogu, sprečava da čujemo, vidimo i shvatimo da 90% onih koji su otišli (i koji sve više odlaze), odlaze u zemlje Evropske unije ili Ameriku. To je, dakle, sistem kome oni veruju.

Jednostavno je. Oni žele da žive u zemlji u kojoj institucije rade, gde je sređen i dostupan zdravstveni sistem, gde sebi mogu da priušte lekove. Gde je obrazovni sistem takav da deca stiču funkcionalno znanje, gde mladi mogu da planiraju život. Da znaju šta ih očekuje, da mogu sa izvesnošću da predvide kako će živeti, u skladu sa znanjem, veštinama i trudom.

Nije, dakle, stvar u parama. Stvar je u nadi da ćemo možda jednom moći, ako ne mi, onda naša deca, da živimo kao ljudi svog vremena, onako kako to žive građani u zemljama koje čine Uniju.

To se može reći i drugačijim rečima, ali je suština ista. Želimo da probudimo nadu da je moguća izgradnja demokratskog, kroz snažne institucije organizovanog, uređenog i slobodnog društva, zasnovanog na vladavini prava, slobodi i ravnopravnosti građanki i građana, otvorenoj tržišnoj ekonomiji, socijalnoj pravdi i solidarnosti. Put do toga je u ukorenjivanju evropskih vrednosti i sprovođenju političkih, ekonomskih i društvenih reformi, razvoju obrazovanja, kulture i nauke, podsticanju inovacija koje će olakšati transformaciju Srbije u zajednicu sposobnu da opstane i napreduje u okruženju našeg doba.

Od svih nas zavisi da li ćemo ljude zadržati u Srbiji tako što ćemo Srbiju i sve njene građane uvesti u EU ili će oni, svi koji mogu, pojedinačno otići u EU. Samo, ova druga opcija ima i svoju jasnu cenu: Srbija će onda nestati kao funkcionalna zemlja. Tako narodi propadaju i nestaju. Mnogo ih je više u istoriji nestalo nego što ih je preživelo.

Zato baš sada i zato baš na ovaj način postavljamo temu Evrope za Srbiju. I zato svako relativizovanje ideje o Srbiji u EU smatramo ugrožavanjem nacionalnog interesa Srbije.

I, naravno, da ne bude zabune, stvar je u politici. Uvek je stvar u politici.

(Biljana Srbljanović je zbog puta bila sprečena da napiše kolumnu, ali ćete je redovno čitati već od sledeće srede.)

Imamo obavezu da našoj deci omogućimo život kakav imaju i drugi na prostoru Evrope