Čovek koji je planetu držao na dlanu
SLOBODAN - SLOBA MIĆIĆ, SVETSKI PUTNIK, PRIJATELJ, LEGENDA...
Sve prave priče su lične. Svi su oproštaji obično patetični. Ovaj ne sme da bude, jer ovo je priča o velikom čoveku koji je zaslužio poštovanje i nezaborav, a ne jeftinu, plačevnu tugu. Ovo je storija o Slobodanu - Slobi Mićiću, svetskom putniku koji je uoči Nove godine zauvek napustio planetu koju je u svaki njen meridijan znao.
Osim najbližih koje je ostavio, Sloba nije imao za čim da žali kad se uputio na onu drugu stranu. Sve puteve ovog sveta imao je u nogama, sve njegove tajne pod njima, svakoj državi na kugli premerio je geografsku širinu i dužinu, svakom gradu koji je vredelo videti i u kom je trebalo boraviti bio je u pohode, sve što je ljudskim nepcima podesno probao je... Pitao sam ga jednom u Kairu, nakon što sam zbrojio pedesetak dana sopstvenog života potrošenih u Egiptu, koliko je on puta bio u toj drevnoj zemlji:
- Pedeset dva puta! – odgovorio je lakonski.
U međuvremenu, i ta brojka je prestala da važi. Kuriozitet je bio naći zemlju u koju nije kročio i jedna se pojavila nakon diplomatske ofanzive ministra spoljnih poslova Srbije zvane povlačenje priznanja Kosova. Palau?
Kad je čuo za ta egzotično ime, pitao je suprugu Mariju:
- Maco, jesmo li mi tamo bili?
- Izgleda da nismo! – odgovorila mu je Marija.
Sumnjam. Ili je bio, pa zaboravio ili taj Palau ne postoji.
POCEPAO DESETINE PASOŠA
Pomalo je bespredmetno nabrajati sva mesta u koja je kročila Slobodanova noga, možda bi bilo dovoljno reći da je za pola veka hodočašća po Zemlji on promenio više pasoša nego što je njen prosečni stanovnik pocepao čarapa. Bio je čovek kome su na najlepši način ljudi zavideli. I oni siromašni kojima život i okolnosti nisu dale priliku da vide sveta, ali i oni bogati koji od sticanja silnog bogatstva nisu stizali da putuju. I ako bi se nakanili, sigurno nisu išli tamo gde je Sloba znao da se zaputi: u prašume Ekvatorijalne Afrike i među njihova domorodačka plemena; na indonežansko Komodo ostrvo da juri istoimenog zmaja; uznemiravao je duhove Aboridžina u australijskoj pustinji, a ovi ga močugama jurili; krstario je Bliskim i Dalekim istokom, Južnom Amerikom i Novim Zelandom; zalazio u zabita ribarska sela čileanske obale Pacifika i jahao sa gaučosima po pampama Argentine; gazio po beskrajnim zasadima čaja na Cejlonu; sa fanatičnom upornošću istraživao tržnice čarobnih arapskih medina; osvitao sa beduinima i Tuaregima pod njihovim šatorima; ispijao čajeve po pećinskim staništima trogloditskih sela; iz udobnih sedišta džambo-džetova presedao je u rikše, trikše, dolmuše, džipnije, volujska kola... – ne postoji prevozno sredstvo na svetu u koje nije seo... I nisu te živopisne slike ostale sebično spakovane uspomene u njegovim prepunim albumima – nesebično ih je delio sa svima nama putem svoje najpoznatije i najčuvenije serije putopisnih televizijskih reportaža.
Čitali smo i gledali svet sa njegovog dlana, pa je i onaj koji nikad neće imati prilike da otputuje u te egzotične predele mogao da oseti čari dalekog sveta i njegovih običaja, posebnost drugih kultura i lepotu njihovih hramova i božanstava; miris neobičnih kuhinja i toplinu dalekih mora...
ČAR SLOBINOG MIKROFONA
Bio je spiritus movens legendarnog trija koji je činila njegova supruga Marija Škiljaica i prijatelj iz dečjih dana Ratko Kušić. Marija je pisala scenario za „Svet na dlanu“, Ratko je beležio kamerom i režirao, a Sloba... Sloba nam je pričao priče sa takvom ubedljivošću i neposrednošću da se često imao utisak kao da ste odmah tu pored njega i da se možete zakleti kako osećate ukus egzotične voćke koju bi on pred kamerom zagrizao.
Precizna i odgovorna, Marija je odmeravala svaku reč, proveravala svaki podatak, a Sloba bi se držao scenarija dok ga mesto, događaj, ljudi i raspoloženje ne ponesu. I onda bi nastajali oni najlepši i najautentičniji pasaži tih emisija kada bi progovorilo njegovo trenutno nadahnuće. Govorio je za jedne novine: “Marija piše, a ja sam Džon Vejn. Pojavim se na licu mesta i improvizujem, uzmem mikrofon i govorim o onome što vidim, bez ikakve pripreme ili razgovaram sa ljudima koje srećem u običnom životu, na pijacama, ulicama, u gradovima... To je sve moja improvizacija u kontaktu sa ljudima i gledaoci kažu da mi to ide dobro. Tako smo nas dvoje napravili sklop dobre saradnje i zato su naše emisije popularne i gledane.”
SVI SU GA ZNALI I VOLELI
U sebi je nosio gotovo dečačku naivnost, neposrednost i jednostavnost i znao je da se prepusti trenutku na način koji je plenio i fascinirao. Krenulo bi, primera radi, kao kritika moje “nesmotrenosti”, a završavalo se kao fenomenalno režiran vic i urnebesni spektakl s ovacijama prisutnih.
- Žene će ti doći glave! – poluprekorno, a polušaljivo bi rekao, gledajući me kako blenem u prelepu Libanku koja se zmijoliko uvijala tokom trbušnog plesa na podijumu nekog hotela u Dubaiju.
I samo što je to izgovorio, oko mog vrata se našao štap plesačice kojim me je izvukla na scenu, postao sam deo njene igre, partner u ludom ritmu... „Stvarno, ode glava”, prošlo je kroz ono što je od nje ostalo. A onda se na podijum popeo i Sloba, krenuo da igra onako veliki, vrteli smo se u transu, a gosti i publika su stajali i aplaudirali.
Voleo je ljude i oni su voleli njega. Čini se jednako i one koje je dobro poznavao i one koje je usput sretao. Retki su ili gotovo da ne postoje oni koji su (u)poznavali na desetine hiljada ljudi a da ga se nijedan od njih nikad neće setiti po lošem. A svaki je od poznanstva s njim, makar i usputnog, dobio samo kvalitet više, emociju koja će mu ulepšati dan ili pomoć ako je zatrebala. Svedočio sam tome bezbroj puta, putujući s njim po svetu i gledajući nepoznate ljude koji su dolazili da se sa Slobom upoznaju, da ga pozdrave, da se fotografišu. Nije ih privlačila njegova popularnost, ona je bila samo povod, vuklo ih je nešto drugo, zvala ih je njegova dobrodušnost i dobrota, osećaj da će u njemu, koga prvi put uživo vide, zagrliti nekog najrođenijeg. Uzvraćao je strpljenjem i širokim osmehom, širim od svih paralela koje je presecao putovanjima. Tim osmehom i blagom rečju je poput meridijana koji spajaju polove spajao ljude spajao gradove, spajao prijatelje kojih mu nikad nije bilo dosta.
IME KAO NAJSIGURNIJI AVANS
Slobino ime je bila šifra, svemogući ključ za brave svih vrata u poslu kojim se bavio. Znali su ga i deda i otac i unuci, vlasnici belosvetskih hotela i svaki ga je generacijski preporučivao. Njegovo ime i poštenje su bili najsigurniji avans, stopostotna garancija na svakom mestu na kome je bar jednom bio i sklopio neki posao, otvorio destinaciju, odveo turističku grupu. Ako je nekad negde i zapelo, nisu trpeli ni partner ni putnici, rešavao je to na svoju štetu. Gospodski, u tišini. Gospod zna kako mu je to polazilo za rukom, verovatno mu je on sam usadio tu blagorodnost još u onoj bačiji u ivanjičkim planinama u kojoj ga je u ljutoj nevolji ratnih dana rodila majka,
dok je otac, oficir kraljeve vojske, stražario napolju. Posle ga je odneo ratni vihor da ga novorođeni sin i ne vidi i ne zapamti. I kad bi se tokom božićnih praznika pojavila slika bogomladenca sa jagnjetom, Sloba se znao našaliti kako je to on. Nije to bila pretencioznost i bogohuljenje, bila je to, po svoj prilici, istina jer se on i ponašao kao bogomdani, božiji čovek, šireći okolo dobrotu koja je sada postala obavezujuća uspomena
na njega svih onih koji su ga dobro poznavali.
VODIO JE I ONE KOJE NIJE ZNAO
A o tome kako su ga doživljavali ljudi koji ga nikad nisu sreli govori zapis mog prijatelja i kolege Bratislava - Brace Pejovića, koji mi je, među stotinama drugih poruka, stigao na neku od društvenih mreža posle Slobine smrti: „Obično ljudi kažu za one koji ih podstaknu da urade nešto u životu da probaju da pređu neke granice, društvene i fizičke, otvore nova prostranstva sveta i života, da su na njihovoj, odnosno na našoj strani. I nekako izgubimo iz vida da su ti ljudi naterali nas da otvorimo oči i budu nekakvi vodiči nama. A to je zato što su tako radili i živeli da mi nismo imali osećaj da nas neko vodi, već da smo se nekako susreli isti i slični. Tvoj kum je jedan od onih koji nije bio isti. Možda čak ni sličan. A verovali smo mu. Možda baš zato.“
I možda baš zato kad mi pogled odluta na nebo i uhvati treptaj crveno-zelenih svetala sa krila aviona, znaću da to Sloba Mićić i dalje leti i istražuje neke druge svetove. Zbogom, dragi kume.