CENIM ONE KOJI NE SAGINJU GLAVU

MIRJANA KARANOVIĆ DOBITNICA DOBRIČINOG PRSTENA

Dobričin prsten ovoga puta zaista nije mogao da pogreši, jer su svi kandidati bili iz prvog reda našeg glumišta, a Mira je pobedila kao jedna od odličnih koja se izdvojila impozantnim brojem uloga u svim žanrovima, kako u pozorišru, tako i na filmu i televiziji”, kazala je Vida Ognjenović za “Blic” i dodala: “Kad sam joj u ime žirija javila da je dobitnica i čestitala joj, ona je to primila nekako stišano, znatno diskretnije nego što obično reaguje. Kao da je proveravala da to nije neka skrivena kamera ili tako nešto... Eto, to je ta uzbudljiva lepota glumačkog posla. Iako se nadobijala nagrada, i verovatno se i ovoj nadala, naravno, s puno razloga, sjajnoj Miri Karanović je vest da je dobila Dobričin prsten ipak, bar za trenutak, oduzela dah. To je najbolja potvrda da je nagrada primljena srcem, baš kao što je srcem i dodeljena.“

Podsetimo, na sednici održanoj 10. decembra prošle godine žiri koji je odlučivao o nagradi za životno delo „Dobričin prsten“UDUS-A, radio je u sastavu: Vida Ognjenović, Svetlana Bojković, Nada Šargin, Goran Marković, Boris Isaković, Dragan Bjelogrlić i Vojin Ćetković. Pomenimo, u konkurenciji za priznanje bilo je osam istaknutih dramskih umetnika: osim dobitnice Mirjane Karanović, nominovani su i Saša Torlaković, Radmila Živković, Tihomir Stanić, Gordana Đurđević Dimić, Rade Šerbedžija, Branislav Lečić i Miodrag Krivokapić.

Autor njihovih života

Vest je odjeknula, pobudila čestitke, hvalu, osvrte...

Ukratko, već više od tri decenije svojim brojnim ulogama na pozorišnoj sceni, malim i velikim ekranima, glumica Mirjana Karanović osvaja i publiku i kritiku. U zemlji, regionu, svetu ....

A o svom pristupu glumi i ulogama, između ostalog, rekla je: “Moj rad na ulozi traje dokle god uloga živi, dokle god postoji. Nisam od onih koji s premijerom završe rad na ulozi. Ona je u tom trenutku samo osvojena u jednoj meri da mogu dalje da baratam njome. I potpuno mi je jasna potreba umetnika da se ne razdvaja od svoga dela. (...) Neki kažu da gluma nije umetnost nego interpretacija. Ne slažem se sa tim. Ja sam autor svojih uloga, autor njihovih života.“

Povodom uloge Natalije Petrovne u predstavi „Mesec dana na selu“(I. Turgenjev / I. Milošević) u JDP, kazala je:

- Mislim da je iskrena, prava emocija najsnažniji i najvažniji način komunikacije umetnika sa publikom. I čoveka sa čovekom. (...) Hoću da kažem da je meni kao nekom ko kreira, ko je autor svog lika u tom oživljavanju to da ja mogu tu emociju da donesem i prebacim do gledalaca nešto što za mene znači da sam uspela.

Čitav je niz njenih uzbudljivih rola u teatru, a među njima i autorski projekat “Julija”, premijerno izveden oktobra 2017, o čemu je, kako su mediji zabeležili, rekla: „Nazvala sam je ’Julija’ jer ona više nije bila Strindbergov komad nego moja kombinacija tekstova. Delove sam izdvojila iz Strindbergovog dela, ima rečenica i iz “Per Ginta” i iz Ibzenove “Nore”, delove teksta sam sama napisala, a delove dramaturg Nina Džuver. Ukratko, sve je počelo od Gospođice Julije, a završilo mojom pričom. Kao vrlo mlada konkurisala sam i na Fakultetu dramskih umetnosti sa monologom iz tog komada, ali nisu me tada primili. Uopšte uzev, ta Strindbergova Julija mi je uvek bila na neki način fascinantna i pronalazila sam mnogo dodirnih tačaka sa njom. Nisam je nikad igrala, a nisam posebno ni želela. Zapravo, nisam ja naročito oduševljena tim tekstom, više sam isprovocirana likom te devojke. I evo sada, kad je prošlo toliko godina, počela sam da razmišljam šta se u stvari desilo sa gospođicom Julijom, šta se desilo i sa mnom. Mislim da ona ne pristaje na to da ispunjava okvir koji joj je zadat, ima tu neku buntovnu prirodu, koja obeležava i nju i mene, ima svoj put. (...) Nepristajanje ne samo na tuđa nego i na sopstvena očekivanja. U nekom trenutku shvatiš da je to nešto što si preuzeo od društva a da zapravo život koji želiš da živiš, život koji izbija iz tebe jeste nešto drugo i da te nosi u drugom pravcu. Shvatiš i da u svemu tome ima mnogo lutanja, iskustava koja nisu prijatna, i da zbog te silovitosti i strasti koju nosiš u sebi put kojim ideš nije neki miran i ravan nego je vrlo komplikovan, neretko bolan, težak... Sa ovoliko godina, čini mi se da mnogo bolje razumem i nju i sebe. “U svet glume, pomenimo, ušla je sa naslovnom rolom u kultnom filmu “Petrijin venac” Srđana Karanovića, a na pitanje da li ju je to obeležilo, odgovorila je:

- Petrija je bila početak, to je bila moja prva uloga, ali ne znam šta me je obeležilo. Ne mogu sebe da posmatram na taj način. Tu se otvara i pitanje kako te ljudi znaju. Uglavnom te znaju preko filma i televizije, a danas čak samo preko televizije. Danas je mnogo više ljudi videlo moju ulogu u seriji ‘Ubice moga oca’ nego sve filmove i predstave koje sam radila u poslednjih pet ili deset godina, tako da ja nemam odnos prema sebi koji ima publika. Za mene su bile značajne neke uloge za koje verujem da 99 odsto ljudi ni ne zna da sam ih igrala, tako da ne razmišljam o tome. Nevažno mi je.

A kada je pre neku godinu sa svojim rediteljskim prvencem “Dobra žena”, u kojem igra i glavnu ulogu, prokrstarila svetskim festivalima prestižni magazin “Verajeti” ju je uvrstio među „deset evropskih autorki na koje treba obratiti posebnu pažnju“. Između ostalog, navedeno je da je Mirjana Karanović velika glumica jugoslovenskog filma, da je „nakon raspada te zemlje nastavila da sarađuje sa rediteljima iz svih delova bivše Jugoslavije, ostvarujući hrabre i značajne uloge, poput silovane majke iz Bosne u filmu ‘Grbavica’ Jasmile Žbanić i hrvatske udovice u ostvarenju ‘Svjedoci’ Vinka Brešana.“

Priča filma “Dobra žena”, u čijem središtu je uzorna supruga koja otkriva zlodela svog muža u ratovima devedesetih ju je, rekla je, nosila godinama.

- Prepoznala sam je i kao dobar način da izrazim sebe i to kako ja vidim ne samo društvene okolnosti nego i žensko biće. Iako je ta žena Milena potpuno drugačija od mene same, to nešto što ona ima je svojevrstan zajednički imenitelj mnogim ženama. (...)To je ta jedna potčinjenost koja je zapravo racionalizovana u ljubav, odanost ili posvećenost porodici.

Šta god da bude

Poslednjih godina, između ostalog, kada je o velikom platnu reč, zablistala je i u filmu Bojana Filipovića “Rekvijem za gospođu J”

- To je film o skromnoj sredovečnoj ženi koja, pritisnuta beznađem, na godišnjicu smrti svog muža planira da se ubije, a kroz čiji se život prelama slika društva. Mojih je godina, sem beznađem pritisnuta je i očajem i idejom da je suvišna... Potpuno je suprotna od mene lično, jer moje depresije zaista traju pet minuta, eventualno jedno veče. Više ne umem (...). Gospođa J. je zapravo oličenje sudbine balkanske žene.

Izvanrednu epizodu odigrala je u filmu “Dnevnik Dijane Budisavljević”, i da ne nabrajamo. Do sada laureat je dve Zlatne arene, dve Sterijine nagrade, dva gran-prija Ćele-kula, dve statuete Ćuran, dve nagrade Zlatni lovorov vjenac, nagrade Marul, zatim Francuskog ordena viteza umetnosti, nagrade za najbolju žensku ulogu na Briselskom festivalu, nagrade “Žanka Stokić” i drugih. Kako mnogi ističu, uz glumačke i umetničke kvalitete, Mirjanu Karanović krasi i kritičko promišljanje.

„Kad vidim nepravdu, ne mogu da ćutim (...) Toliko je neverovatno ovo što nam se dešava da se ponekad i upecam na teoriju o tajnim zaverama, tajnim grupama koje nam kroje kapu. A onda vidiš da je toliko budala koje donose bitne odluke na važnim mestima, a oni su gori od svake zavere. Kad imaš njih, ne treba ti nikakva zavera da bi bio upropašćen.“

Činjenicu da je odlikuje društvena, građanska hrabrosti, za koju je dobila i nagradu „Osvajanje slobode“, prokomentarisala je ovako: „Nikad nisam imala ideju da želim da budem hrabra. Mene su u životu vodili drugi motivi. (...) Borila sam se protiv toga da budem sputana. Uvek sam imala problem s autoritetima. Imam i danas. Sa ljudima koji misle da samim tim što su na određenoj poziciji, zaslužuju da budu slušani. Za mene je autoritet nešto što se zaslužuje, nešto što mora da se samim sobom dokaže, a ne nešto što se podrazumeva zato što je čovek na poziciji, bilo kakvoj - roditelj, direktor, neko ko ima moć nad ljudima. Uvek sam preispitivala. Ne samo druge nego pre svega sebe i svoja nastojanja; da li sam ispunila ono što smatram da treba, da li varam samu sebe, da li govorim jedno a radim drugo... To ne dozvoljavam pre svega sebi. I onda kad sam tako stroga, ako je to strogost, onda mislim da je u redu da takve stvari očekujem i od drugih. Očekuješ i iskrenost, predanost. Uvek sam želela da imam svoj kriterijum. Nekako sam mislila šta god da bude, znaću da sam bila to što jesam, da nisam bila kukavica, da se nisam pokorila onome čemu ne verujem. Kad sam išla u osnovnu školu, zaista sam bila vaspitavana na tim idejama; imati čast, imati veru, žrtvovati se... Tako da cenim i kod drugih i kod sebe - da ne sagneš glavu.“