Htela sam da budem ružna

RADOVALA SE NA sceni, bila je vredna, izuzetan profesionalac i prava Dama, sa velikim slovom D - kazao je čuveni glumac Feđa Stojanović o Nedi Arnerić (1953 -2020) sa kojom je, između ostalog, delio teatarsku pozornicu u predstavama „Mravlji metež“(Atelje 212), „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“(“Carte blanche“)...

Kao što je sa malih ekrana osvajala ulogama u „Priče iz radionice“, „Baza na Dunavu“, „Osvajanje sreće“, „Drugarica ministarka“, „Metla bez drške“, „Najbolje godine“, „Lift“, „Gorki plodovi“... sa scene je plenila publiku u „Profesionalcu“Zvezdara teatra, „Kir Janji“u režiji Dejana Mijača, „Igri parova“, predstavi koju je petnaest godina igrala na sceni Beogradskog dramskog i mnogim drugim.

- Film i TV serija su na neki način slični, a pozorište je drugačije. Pozorište radi postupno, mic po mic, napornije je... Da bi došao do lika, treba ti, recimo, dva meseca, a na filmu to su uglavnom kratki kadrovi, kratke scene, tu moraš da glumiš iz stomaka, odmah, i da si svestan kamere, da umeš dobro da kontaktiraš s njom. U pozorištu igra celo telo, od malog prsta na nozi do dlake na glavi. I nema ispravke. Publiku treba ćapiti odmah. Ako to ne uradiš u prvih pet minuta, možeš posle da se ubiješ, propala priča. Čini mi se da je pozorišni posao kompleksniji - kazala je.

Zdušno je govorila o svojim pozorišnim rolama, teatru kao takvom, raznim predstavama, naravno i o onima u kojima je igrala...

- Ponosna sam što sam imala više njih koje su igrane više od 200 puta. Mislim da smo „Profesionalca“izveli preko 400 puta, a “Mušicu” u Pozorištu dvorištu ko zna koliko. Sa tom predstavom smo godinama zimi putovali, a leti je igrali u Kapetan Mišinom zdanju. Sećam se vrlo dobro svoje prve uloge u pozorištu, kada nisam ustajala iz kreveta ceo dan i niko nije smeo da me potraži. Zabranjena je bila komunikacija sa spoljnim svetom. Kao mlada sam imala užasnu tremu u pozorištu.

Kao mlada, zahvaljujući ulogama na ekranu, bila je sekssimbol, ali joj to, kako je govorila, nije godilo.

- Teško mi je to padalo i smetalo mi je jer ja sam htela nešto sasvim drugo. Prave od mene seks-simbol, a ja izgaram da igram antičku dramu i Šekspira. Verovali ili ne, htela sam i da budem ružna na filmu. I bila sam u nekim ulogama, pa me to baš radovalo. Recimo, predstava “Kir Janja” u režiji Dejana Mijača, bila je to jedna od prvih nezavisnih produkcija na ovim prostorima. Igrala sam Katicu, a Milena Dravić maćehu. Pošto sam igrala nesrećno, zapušteno, zapostavljeno dete, nacrtali su mi brčiće,

TELOstavili neku crnu periku koja mi je dala rogobatni, grubi izraz. Meni je to jako prijalo jer sam bila željna takvih uloga. Govoreći o predstavi „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo” u kojoj je glumila sa Feđom Stojanovićem, isticala je da je veoma voli. - Volim je jer govori o ljubavi koja je osnov i života i čovečanstva. Volim je jer daje nadu.

Poslednjih godina pozorišni opus Nede Arnerić obeležila je i predstava “Živjet ćemo bolje” Senke Bulić u Zagrebačkom kazalištu mladih, kao i rola u predstavi “Aleksa u zemlji čuda” Pozorišta Puž, koja je premijerno izvedena početkom novembra 2019, a tim je povodom za medije rekla:

- U pozorištu sam prvi put stala na scenu u “Buhi”. Bila je to kineska bajka “Crveno i plavo”, zamenjivala sam Olju Grastić. Imala sam 15 godina i ogromnu tremu. I eto, sad se zatvorio krug, posle 50 godina. Premijerno sam u bajci, u dečjem pozorištu. Pošto ne verujem u slučajnosti, mora da to nešto znači.

U pozorištu igra celo telo, od malog prsta na nozi do dlake na glavi. I nema ispravke. Publiku treba ćapiti odmah