RANKO PIVLJANIN

NIKAD GORE, A BIĆE I BOLJE

AKO JE PO MOLERIMA KOJI U RUŽIČASTO I ZLATNO BOJE NAŠU STVARNOST, NIKAD NAM NIJE BILO BOLJE. AKO, PAK, ZAGREBEMO, MAKAR I NOKTOM, TANKU SKRAMU PROPAGANDNE POZLATE, OTVARA SE BESKRAJNI PROSTOR SIROMAŠTVA I BEDE, NEPRIMEREN I NEZASLUŽEN ZA ZEMLJU KAKVA JE SRBIJA, IMAJUĆI U VIDU NJENE KAPACITETE: PRE SVEGA, PRIRODNE RESURSE, GEOGRAFSKI POLOŽAJ I LJUDE...

...Dakle, kad ostavimo po strani „sarmoidne“(neko jede kupus, neko meso - u proseku svi jedu sarmu) nalaze naših centara za šminku i obmane koji se lažno predstavljaju kao zavodi za statistiku i slične institucije (a zapravo su telali političkih potemkina) i pogledamo kako stvar izgleda na digitronu onih koji računaju kako treba i kako jeste, stvar je zastrašujuća.

Tako, prema podacima Eurostata - ureda za statistiku Evropske unije, u Srbiji više od 60 odsto radnika prima platu manju od 250 evra, 70 odsto penzionera penziju manju od 200, a oko 400.000 dece nema uslove za normalan razvoj koji podrazumevaju tri obroka dnevno i adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Srbija je, po još nekim analizama i pokazateljima, u grupi država koje žive lošije i od afričkog proseka, što znači da gotovo

1,3 miliona naših građana živi u siromaštvu ili na jedvite jade sastavlja kraj sa krajem. Na kraju tih krajeva, u Evropi po siromaštvu iza nas su samo Albanija, Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija, ako ne računamo fantomsko Kosovo - kakav li bismo tek rejting imali kad bi nam u indeks naše bede uključili i onu tamošnju?

Ne znam da li su i koliko ovi podaci verodostojni - statistika je čudna biljka - ali sudeći po onome što se može očima videti, ušima čuti i sa ovo mozga razumeti, na ulicama i pijacama naših gradova i po prenatrpanim vozilima javnog prevoza preovladavaju upravo penzioneri koji primaju ispod dvesta evra, i radnici sa platama od 250 evra. Čak i u prestonom Beogradu gde se obrće najviše novca i gde je prosek primanja veći u odnosu na druge delove Srbije, beda i egzistencijalni strah se čitaju sa lica ljudi, iz njihove izraubovane garderobe, pohabane obuće i iz sadržaja kesa sa kojima se vraćaju iz prodavnica u stanove u kojima je većinski dotrajala bela tehnika i nameštaj, dok se dobro drže samo televizori sa kojih ih sistematski i bezobrazno ubeđuju kako im nije onako kako im je i da će im biti još bolje. I tu dolazimo do paradoksa koji se može okarakterisati i kao neka vrsta socijalnog „stokholmskog sindroma“u kojem žrtve postaju kooperativne sa dželatima, imaju razumevanja za ono što im rade i veruju im, tačnije, hoće da im veruju jer drugog izbora i nemaju. Na kraju im poveravaju svoju sudbinu u ruke na izborima - jedni iz straha da ostanu i bez mrvica sa stola, drugi iz neusahle nade - tog poslednjeg čovekovog utočišta - da će se barem neko od zavodljivih obećanja ostvariti i ispuniti.

Živimo socijalni „stokholmski sindrom“u kojem žrtve postaju kooperativne sa dželatima i veruju im

Znajući za sve to, majstori političkog marketinga i manipulacije poput veštog džudiste, koji na svoju stranu okreću snagu protivnika, koriste slabost osiromašenih masa držeći ih kao taoce, što straha, što nade. I upravo takvi im savršeno odgovaraju, pa ih, i kada bi i moglo biti barem malo drugačije, sistemski drže u limbu nezadovoljstva i slatkog očekivanja. Iako logički izgleda da bi dobrostojeće pučanstvo bilo lojalnije i predvidivije, stvarnost i iskustvo nedovršenih država sistemske korupcije i otimačine, za šta je Srbija klasičan primer, pokazuje sasvim drugo ishodište definisano maksimom da je lakše i politički probitačnije vladati sirotinjom kojoj je nametnuta logika opstanka u se, na se, i poda se, nego s ekonomski potentnijim društvom koje bi moglo otkriti i neke druge potrebe i formirati teže zahteve. Ekonomski emancipovan građanin nije poslušnik, jer kad čovek prestane da misli samo o tome šta će ujutru naložiti a šta uveče večerati, u njegovoj glavi se oslobađa prostor za razne „subverzivne“ideje, a bezobalna propaganda se razobličuje do tančina i dobija obrise onoga što zapravo i jeste: šarena laža političkih ništarija i lopovske kaste i „ona radnja“u zdrav mozak. Takav poredak ih demaskira i obesmišljava u projektovanim, nametnutim i brižljivo održavanim ulogama strogih kneževa i potencijalnih spasilaca, i svodi ih na stvarnu meru političkih šićardžija, prevrtljivaca, pokvarenjaka i neznalica, što većina njih i jeste.

Zaključak je da bi zaista moglo biti bolje, ali da se ta mogućnost sistemski sprečava i obesmišljava upravo iz interesa vladajućih političkih elita koje se decenijama (aktuelna vlast nije nikakav izuzetak) maćehinski, a nećemo biti prestrogi da kažemo, i veleizdajnički odnose spram sopstvene zemlje i naroda. Naravno da u tom (auto)destruktivnom procesu nije nevin ni taj narod, ali je pogrešna ili samo delimično tačna premisa koja njega targetira kao glavnog krivca po principu: kakav narod takva i vlast. Ne, narod zaslužuje bolju vlast, samo mu je, na duži rok, oduzeto i pravo i način da se za takvu vlast izbori i da je izabere. 