MILOŠ ČOLIĆ

OBRAZ, A NE ĐON

ANTINEPOTISTIČKI ZAKON U SAD DONET JE DAVNE 1967. ČLANOVIMA KONGRESA ZABRANJENO JE SVAKO ZAPOŠLJAVANJE SRODNIKA. DONALD TRAMP JE OBJAVIO DA SE TAJ ZAKON NE ODNOSI NA PREDSEDNIKA I – ZAPOSLIO ZETA...

...Nekadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova Bruno le Ru kao parlamentarne asistente zapošljavao je svoje dve ćerke. Francuskim zakonom to je dopušteno, ali je jedna od njih u trenutku sklapanja prvog ugovora s ocem tada poslanikom imala 15, a druga 16 godina. Nije prošlo ni 24 sata posle otkrivanja afere a Le Ru se povukao.

Šira javnost za Gradimira Ilića, direktora Trgovinsko-ugostiteljske škole u Leskovcu, saznala je pre tri godine. Tada je Agencija za borbu protiv korupcije najavila pokretanje postupka protiv njega jer je u njoj zaposlio sina, snaju, brata od strica, sestričinu, zatim ćerku i sina prosvetnog inspektora.

Virus nepotizma nije izolovan samo u leskovačkoj školi. Nije endemska već široko rasprostranjena bolest u Srbiji. Pred kraj prošle godine Agencija za borbu protiv korupcije objavila je preporuku za razrešenje ministra Milana Krkobabića. Prema navodima Agencije, zajedno sa drugim članovima Vlade on je učestvovao u imenovanju svog sina Stefana Krkobabića na mesto v. d. direktora JP “Stara planina” u Knjaževcu sa modernim skijalištem. Nekome skijanje - drugima sankanje. U obrazloženju odluke Agencija navodi da je Krkobabić javni interes podredio privatnom i funkciju iskoristio ga za sticanje koristi svom sinu. Krkobabić senior je odgovorio da je morao da bude prisutan na sednici i da nije mogao da spreči da učestvuje u odlučivanju. Agencija smatra da je bio dužan da se izuzme iz glasanja o imenovanju njegovog sina. Postupak po žalbi Milana Krkobabića je u toku.

Naslov “Obraz, ne đon” našao se na jednom od transparenata koji su u prestonom mestu Krkobabića juniora nosili Knjaževčani. Nije to bila poruka lične prirode, već upozorenje da Srbija ostaje na uskotračnoj pruži ”loše beskonačnosti”. I Nušićevom Jerotiju bilo bi jasno: Sin postaje v. d. direktora javnog preduzeća dok je njegov otac u Vladi Srbije zadužen za rad upravo tih javnih preduzeća.

Demokrit, veseli filozof, za neke možda i polutka “Olimpijakosa”, zapisao je da je moralnost najsnažnija pouka deci. Šta iz ovoga može da nauči Megatrend menadžer za odnose sa javnošću, prekoredno ubačen u Privrednu komoru Beograda gde je skakutao – od rukovodioca sektora za ekonomsku politiku do zamenika potpredsednika PKB? Dečko koji obećava! Na tatu. Mogu li postekspres brzinom do posla da dođu Jana i Sara Milovanović ili

Simona i Valentina Denić? Da li su ove devojke iz Stublenice kod Uba, o kojima je „Blic“nedavno pisao, napravile loš izbor? Sve četiri studentkinje beogradskog Elektrotehničkog fakulteta. Imaju visok prosek i plan da završe studije o roku.

Ima li potrebe da žure? Ni Milan Krkobabić nije žurio, pa je ministar. Jeste bez portfelja, ali opet ministar. Mislim da je Jovan Krkobabić doktorirao pre nego je Milan diplomirao u vreme kada doktorati nisu ni obimom ni sadržajem podsećali na tabloide. Stigao je i da formira prvi privatni penzioni fond iza Gvozdene zavese, kao i brojne RH centre u Srbiji.

U anketi 3.900 od 11.000 studenata navelo je da čim završi fakultet planira da ode iz Srbije, a čak 90 odsto roditelja podržava decu u toj odluci

Mira Petrović, nekadašnja sekretarica Milana Krkobabića, nije jurila da se obrazuje. Postala je strukovni ekonomista u poznim godinama kao Kika Bibić. I da li je to bila prepeka njenom napredovanju? Direktor je JP “Pošta Srbije”. Da pomoćnik gradonačelnika Beograda bude građevinski tehničar nije moglo ni posle rata, ali može danas. Aco Petrović, muž Mire Petrović, u Starom je dvoru dok je njen brat Dragan Grgurević, najneuspešniji direktor “Sava centra”, postavljen 2016. za državnog sekretara u Ministarstvu privrede. Bio je i član Nadzornog odbora PTT-A koji je predložio sestru za direktorku „Pošte“. Napredovanje Krkobabićeve prije u najavi i zapošljavanje potencijalne snaje u JP “Pošta Srbije” pikantni su detalji uhodanog partijsko-rodbinskog sistema samozapošljavanja. Zato u Srbiji ortoped može da bude ministar građevinarstva, kao i da se “vazduplohlov” meko spusti u još jedno javno preduzeće: “Koridori Srbije” ili da ambasador u Velikoj Britaniji posle Vejvode, Velebita, Price... bude profesorka solfeđa.

Ima li to svoju cenu? Naravno, ona je, rekao bih, ipak manja u delu ličnih primanja partijskog i rodbinskog kadra kojim se zakitio javni sektor. Veća je što je Srbiju prošle godine svakog dana u proseku napuštalo 130 do 140 ljudi. Nemogućnost da nađu posao, pristojna primanja, napreduju... dominantni su razlozi odlaska.

Troškovi njihove emigracije procenjuju se i do 1,2 milijarde evra godišnje. U anketi 3.900 od 11.000 studenata navelo je da čim završi fakultet planira da ode iz Srbije. Narandžasto upozorenje opasnosti je da prvi put čak 90 odsto roditelja podržava decu u toj odluci. I onda nam krivi Crnogorci.