Saveznike za smenu Rankovića Tito je u Srbiji našao lako i brzo

Smena Aleksandra Rankovića s mesta potpredsednika SFRJ i potpuno uklanjanje iz političkog života nisu mogli da se obave bez podrške srpskih komunista, čiji je Leka bio najistaknutiji član.

Bojan Dimitrijević, naučni savetnik i zamenik direktora Instituta za savremenu istoriju i autor knjige “Ranković drugi čovek”, kaže da je Tito dugo zazirao od smene Rankovića zbog toga što se plašio reakcije srpskih komunista. Ali tamo je saveznike, kaže Dimitrijević, našao neverovatno brzo i lako.

Osmi kongres SKJ iz 1964. godine otvara vrata konfederalizaciji Jugoslavije i, finalno, Ustavu iz 1974. Tada kao da počinje i zavera protiv Rankovića kao neprijatelja takvih tendencija?

- Teško je proceniti kada tačno započinje zavera protiv Rankovića. Ali je vreme Osmog kongresa SKJ 1964. svakako bilo prelomno za Tita da odbaci eventualno snaženje Jugoslavije kroz jačanje centralizma i da podrži republička rukovodstva u postepenom pretvaranju u konfederaciju. Ranković kao da nije imao želje ni afiniteta da umesto Tita centralizuje Jugoslaviju. To je očigledno Tito primetio i procenio da je bolje da zadrži neprikosnoven autoritet u državi i partiji, podržavajući suprotne tendencije jačanja republika. Takva tendencija dolazila je iz Slovenije i Hrvatske. Sa druge strane, Tito se sve više okretao spoljnoj politici i jačao svoju svetsku ulogu, prepuštajući domaće poslove onima koji su mu bili odani ili su se pretvarali da to jesu. Oni će dalje voditi federalizovanu SFR Jugoslaviju.

Ko su sve bili potencijalni Rankovićevi neprijatelji? Da li je i pogibija Slobodana Penezića Krcuna, vernog Rankovićevog prijatelja i jednog od najuticajnijih srpskih komunista, mogući deo zavere?

- Sasvim sigurno da jedan broj ličnosti u vrhu partije nije podnosio Rankovićevu čvrstu kadrovsku ruku. Ali oni su do kraja 1950-ih uglavnom nevidljivi. Početkom 1960-ih godina, sa jačanjem republičkih partijskih centara, s uvođenjem nacionalnog ključa i takozvanih rotacija na visokim dužnostima, otvara se mogućnost da se Rankovićevi neprijatelji postepeno grupišu. U Sloveniji i Hrvatskoj to su grupe uglavnom vezane za UDB-U a potom i centralne komitete. U Srbiji, to je Petar Stambolić i kadrovi koje on okuplja - uglavnom nezadovoljni svojim trenutnim funkcijama i uticajem. Oni se uključuju u front protiv Rankovića pred Brionski plenum, a za njima stupaju i srpski kadrovi iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Pogibija Slobodana Penezića Krcuna 1964. godine je značajna jer je Ranković tako izgubio beskompromisnog saradnika koga su se plašili kolebljivi kadrovi iz srpske partije. Sa Krcunom u životu, Brionski plenum bi značajno teže bio organizovan jer on nije imao zadršku i svakom je govorio šta misli, pa u pojedinim prilikama i samom Titu. Da li je Penezić nastradao slučajno ili kao posledica zavere ili kombinacijom obe ove okolnosti, tek Ranković je tako izgubio svog vernog saradnika. Rankovićev sin Slobodan kaže da je to bio jedini slučaj kada je video svog oca da plače.

Ključni ljudi zavere bili su iz Hrvatske – Ivan Stevo Krajačić, šef UDB za Hrvatsku, recimo. Svi ključni ljudi u bezbednosnom sektoru koji su bili lojalni Rankoviću pre otvaranja afere bili su zamenjeni kadrovima iz Hrvatske?

- Tako je. Ključni ljudi „brionske zavere“i navodnog prisluškivanja su bili tehničari iz službe ozvučavanja UDB za Hrvatsku sa Ivanom Krajačićem, Stevom na čelu. Oni su ti koji su izvršili prepravke na instalacijama u rezidenciji u Užičkoj 15 da bi se pokazalo da Ranković iz svoje kuće može da prisluškuje Tita i Jovanku. Ali to je bio završetak priprema afere. Prethodno od 1964. do 1966. su iz niza razloga sa dužnosti uklonjeni srpski („Rankovićevi“) kadrovi: savezni sekretar za unutrašnje poslove, načelnik Službe bezbednosti JNA, obaveštajne službe inostranih poslova, pa čak i šef Titovog ličnog obezbeđenja. Paradoksalno je da sada vojnu i saveznu civilnu službu vode dva rođena brata Ivan i Milan Mišković, kojima je vernost bila okrenuta više Ivanu Krajačiću i Centralnom komitetu SK Hrvatske nego Rankoviću kao potpredsedniku te države.

Zašto je Tito pristao da se Ranković ukloni? Sam Ranković je, kao i Tito, bio unitarista, nikada nije pokazao ni najmanji znak nepoverenja prema Titu...

- Tito je posle 1962. godine imao više indikatora da Jugoslavija kao država ne ide u željenom pravcu. Kako Rankovića nije mogao da mobiliše da centralizuje državu umesto njega, opredeliće se u narednom periodu za podršku republičkim rukovodstvima, a da on i dalje ostane neprikosnoven lider. Iako je Tito u početku bio siguran da je Ranković njegov odani saradnik i bez ambicija uperenih ka njemu, u periodu 1964-1966. do njega dolaze vesti - od Rankoviću nenaklonjenih kadrova - da ovaj želi da ga zameni na mestu predsednika, da ga u tome podržavaju Sovjeti, sluša Jovankine rastuće optužbe za prisluškivanje, da Rankoviću raste omiljenost u Srbiji, da su službe bezbednosti uz njega, da je birokrata, nacionalista, pa čak i šovinista. Sve bi to ranije izgledalo neverovatno. Međutim, u novim okolnostima federacije sredinom 1960-ih i sa Titovim rastućim godinama života (Ranković je mlađi od Tita 17 godina, koji već ima više od 70 godina), dolazi do preokreta u Titovom posmatranju svog najvernijeg saradnika. Od toga do odluke da ga se reši potrebno je bilo samo naći razlog.

Značajan doprinos političkoj likvidaciji Rankovića dali su srpski komunisti sa Petrom Stambolićem na čelu.

- Bez doprinosa srpskih komunista čitava afera i smena Rankovića ne bi bila moguća. Naime, Petar Stambolić je figurirao kao stožer ove grupe. On

KAKO JE RANKOVIĆ ZAUZIMAO VIŠE DRŽAVNIH I PARTIJSKIH FUNKCIJA, BILO JE MOGUĆNOSTI ZA KARIJERISTIČKE AMBICIJE MNOGIH U SK SRBIJE

nije u prijateljskim odnosima sa Rankovićem još od rata. On nije mogao da podnese Rankovićevu dominaciju u poslovima gde je on bio nadležan kao predsednik vlade. Takođe, Ranković je znao za neke njegove afere, pa je Stambolić imao utisak da ga ovaj drži u šaci. Potom, oko Stambolića se okuplja i drugo društvo u Centralnom komitetu SK Srbije. Sasvim je sigurno da je jedan deo njih, počev od vremena kada Ranković postaje potpredsednik SFR Jugoslavije, nerado gledao počasti koje Ranković uživa, a za koje su oni mislili da ih samo uživa Tito. Tako se polako katalizuje grupa u srpskom rukovodstvu koja će biti izvršilac egzekucije Rankovića i svih koji budu uz njega. Tito je dugo zazirao od srpskog rukovodstva u ovoj aferi, jer se bojao reakcije SK Srbije na uklanjanje Rankovića kao njegovog najistaknutijeg predstavnika. Međutim, saveznike u CK Srbiji je našao neverovatno lako i brzo. Stambolić i društvo, među kojima i mnogi koji se danas nazivaju „liberalima“, pristupili su zaveri. Kako je Ranković zauzimao više državnih i partijskih funkcija, bilo je tu mogućnosti za karijerističko ostvarenje mnogih u SK Srbije. Sa druge strane, Ranković je ostao na „saveznom“nivou upravo kada se konsoliduju republičke partijske baze, i tako osim u saveznoj, republičkoj i beogradskoj Udbi, ostao bez „baze“i partijske podrške.

Kakva je bila uloga Jovanke Broz u smeni?

- Jovanka Broz ima možda centralnu ulogu u stvaranju Titovog ličnog neraspoloženja prema Rankoviću. Ranković je bio kum na venčanju Tita i Jovanke, ali ubrzo ti odnosi počinju da se kvare. Prvo na relaciji Jovanke i Rankovićeve supruge Slavke. Više savremenika ističe narastajuće neraspoloženje „ruralne“i agresivne partizanke Jovanke prema „intelektualnoj“i decentnoj partizanki Slavki. Na to nadovezuje se Jovankino neraspoloženje prema Rankoviću. Svi ispitani iz Titovog kabineta i Odeljenja bezbednosti Vrhovnog komandanta ukazuju da je od početka 1960-ih Jovanka sistematski svaku smetnju na telefonskim vezama proglašavala za Udbino i Rankovićevo „prisluškivanje.“Tito je u početku odmahivao rukom, ali je potom i sam počeo da vrti glavom u nedoumici na njene reči. Uočava se da je Jovanka bila upoznata sa aktivnostima Krajačićevih operativaca u rezidenciji pred otvaranje afere, da je bila na stalnoj telefonskoj vezi sa Krajačićem tih dana i da je pred nizom svedoka agresivno optuživala Rankovića i Stefanovića Ćeću za prisluškivanje.