MILOVAN DANOJLIĆ

Književnik i akademik

„Bežimo, jer uvek iz nečeg nekuda bežati treba“, pevali ste kao mladić i to vam je, izgleda, postao i životni moto o kome ste ponešto rekli u „Pismima bez adrese“. Imate dovoljno godina i dovoljno „bežanija“da biste mogli podvući crtu - šta je na kraju bežanja, je li trebalo bežati?

- To je stih iz moje prve zbirke stihova, objavljene godine 1957. Ne znam da li je bežanija opštevažeći recept, ja sam morao. Prvo sam pobegao iz roditeljskog doma i kućnih ograničenja, potom iz domovine, a sad se trudim da ostanem izvan dometa domaćeg domunđavanja. Bežimo iz nametnutih životnih uslova, da bismo pronašli sebe i svoj put. Moji sinovi su u našoj kući bili voljeni i poštovani, nikakakve kaznene mere nismo primenjivali prema njima, majka ih je na rukama, takoreći, iznela do zrelog doba, i opet su jedva dočekali da odu od kuće, u čemu smo im pomogli. Kad bi se moglo, ja bih i danas nekud pobegao. Nema se kuda, osim, ponekad, u pesmu.

Relativno kasno ste otišli u Francusku, gotovo na pragu pedesete. Šta vas je odvelo ili vas je nešto oteralo?

- Godine 1984. odlučio sam se na konačno bekstvo, a pre toga sam, u Parizu, sa prekidima, proživeo 4-5 godina, dakle, unekoliko sam poznavao teren. U Beogradu sam se počeo gušiti, slutio se nailazak ružnih pro

Štamparske mašine su se zahuktale, gutaju hartiju, a ceh plaćaju bespomoćne šume. Treba nečim ispuniti toliku hartiju. Svaki je život jedan roman, ali svi životi nisu podjednako sadržajni i zanimljivi. Milioni novih naslova, svake godine, na svim jezicima sveta: ko to može iščitati?