OTISAK KARMINA NA KAPITOL HILU
...Davno je prošlo vreme kad su na ženski fudbal išli samo oni nošeni najčešće nadom da će igračice po završetku utakmice razmeniti dresove. Danas je to sport veštine, šarma, lepote i gracioznosti koji svakim svojim izdanjem privlači sve veći broj poštovalaca i redovnih pratilaca. Ekspanzija popularnosti je takvog Intenziteta i obima da je, recimo, u Sjedinjenim Državama ženski fudbal posećeniji od mečeva WNBA. Prihvatajući jedan od meritornih ekonomskih postulata u sportu - gde ima publike, ima i oglašivača, verovalo se da za lepšu granu fudbala dolaze bolji dani. To se, nažalost, nije dogodilo. Ako je suditi na osnovu zarada, mnogi ženskom fudbalu prilaze kao razonodi očajnih domaćica i njihovom begu od šporeta i kutlače.
Brojni su primeri rodne diskriminaciju u fudbalu. Cifre su zbilja poražavajuće i ne služe na čast fudbalskim asocijacijama i udruženjima, niti organizacijama iz oblasti socijalnog delovanja. Tako Lionel Mesi zaradi dvostruko više od 1.693 fudbalerke zajedno iz sedam najjačih liga na svetu. Ili najbolje plaćena fudbalerka na svetu Ada Hegerberg iz Liona zarađuje 400.000 evra godišnje, što je suma koju njene pojedine kolege iz Mančester sitija, Juventusa ili Pari Sen Žermena dobiju za nedelju dana.
Nisu sve noge jednake. Mnogo toga mora da se menja. Lavina je krenula prošlog leta iz Liona. Dok su reprezentativke SAD predvođene Megan Rapino nakon pobede u finalu Mondijala nad Holandijom, držale pehar sa tribina je počelo skandiranje: „Jednake plate!“. Očito, fudbalerke su Svetsko prvenstvo iskoristile kao platformu za rešavanje strukturnih i ekonomskih prepreka u ženskom fudbalu, i kako je Volstrit džornal napisao, ne samo u SAD već i u ostatku sveta, U Evropi jedino Evropska odbojkaška federacija (CEV) ima istu visinu nagrade za muške i ženske ekipe i reprezentacije za osvajanje Lige šampiona i Evropskog prvenstva.
Korak u sticanju fudbalske ravnopravnosti je već bio učinjen. Tabak je presavijen. Četvorostruke svetske šampionke izašle su iz ofsajda nastalog podizanjem zastavice rodne neravnopravnosti. Amerikanke su podnele tužbu federalnom sudu protiv Fudbalske federacije SAD, optužujući je za diskriminaciju na osnovu pola kako u oblasti zarada, medicinske zaštite tako i uslova na ranom mestu. Pokretanje tužbe pokrenulo je raspravu i u Kongresu. Na Kapitol hilu mogla su se čuti mišljenja da fudbalerke ne treba da se izjednače sa muškim sektorom fudbalske reprezentatcije, nego da dobiju dvostruko više u skladu sa postignutim rezultatima. Podignuti ženski glas naišao je na odjek. Njihove kolege iznele su predlog da se igračicama plate povećaju tri puta. Ipak, ostaje da se vidi kako će se sudska presuda implementirati u praksi.
EQUAL PAY JE MOTO BORBE PROTIV DISKRIMINACIJE, SA SAZNANJEM DA FUDBALSKE „ŠTIKLE“VEĆ ODAVNO NISU DEO SAMO MUŠKOG STAJLINGA
Sa četiri osvojena svetska prvenstva, kod muškaraca je to uspelo samo Nemačkoj i Italiji, ženska fudbalska reprezentacija SAD mogla bi da bude ponos države. Stvarnost je sasvim drugačija. Dvostruki standardi u pogledu plata, uslova za trening, putovanja i igranja mečeva učinili su svoje. Ipak, rekosmo već, razlika u prihodima posebno bode oči. Tako igračice u američkoj ženskoj reprezentaciji ostvaruje maksimalnih 260.000 dolara zarade na Svetskom prvenstvu, dok bi svaki fudbaler mogao zaraditi gotovo milion dolara ako postane svetski šampion. „Jenkiji“u fudbalu se pokazuju kao štedljivi, za razliku od svojih dama koje su na krovu svetu, njih nekad i nema na najvećim svetskim smotrama kao što je to bilo na Mondijalu 2018. u Rusiji.
Equal Pay je moto borbe za socijalnu ravnopravnost, sa saznanjem da fudbalske „štikle“već odavno nisu deo samo muškog stajlinga. O tome iz dana u dan može da posvedoči sve više ljudi. Za lepotu i dobrobit fudbala!