„NEMA STRUJE, MUK, NEMA LJUDI. TO NIJE ŽIVOT”

Uporištu pobunjenika Tokom rata u Sirji raseljeno je šest miliona Sirijaca unutar zemlje, a mnogi koji su ostali požurili su u Idlib, poslednje uporište pobunjeničkih snaga koje se bore protiv vlasti predsednika Bašara al Asada. Ali, i tamo je situacija v

Tokom rata broj stanovnika u istoimenoj provinciji udvostručio se i dostigao skoro tri miliona ljudi. Etab Haditi se vraća s posla, penje se uz stepenice na peti sprat zgrade do svog stana u Idlibu, na severoistoku Sirije. Pokazuje prstom na vrata komšija, raseljenih iz drugih delova zemlje.

- Ovi su iz Deir Ezora, ovi iz Alepa, a ovi su iz Damaska - kaže ova žena.

Čak i u Haditinom kraju, gde živi srednja klasa, struja je dostupna samo dva sata dnevno, a lift u zgradi ne radi.

U sukobu, u kome su više od 100.000 civila bili glavne žrtve napada sirijskog režima i ruskih saveznika, to joj je, međutim, najmanja briga.

- Niko od nas nema vodu, struju, živimo opasno - kaže Haditi (41), koja je razvedena i majka dvojice sinova.

Žestoki vazdušni napadi sirijskih i ruskih snaga i borbe na kopnu primorale su skoro milion civila da ranije ove godine pobegnu ka turskoj granici, nakon čega je Turska napala sirijske snage. Prekid vatre koji su Turska i Rusija dogovorile ranije ovog meseca zasad se poštuje, ali su retki raseljeni Sirijci koji imaju dovoljno poverenja da bi se vratili kući - ako uopšte imaju gde da se vrate.

Sa terase u Haditinom stanu vidi se ogromna rupa koja zjapi. Tu je od kada je susedna zgrada sravnjena sa zemljom u bombardovanju pre dve godine, kada je poginulo trideset pet osoba.

„RAKETE UNIŠTAVAJU SVE ŽIVO“

Pre godinu dana, u raketnom napadu ubijena je 14-godišnja devojčica, čije je telo udarni talas bacio ispred ulaza u Haditinu zgradu. Kad su ona i sinovi te noći istrčali napolje bežeći od raketa, nehotice su prešli preko beživotnog tela devojčice. To je nešto što je i danas progoni.

- Veoma sam tužna kad mi sin kaže: „Mama, ne želim da umrem.“To nije lako za jednu majku - kaže ona.

- Svaki put kad čujemo raketu, ne znamo gde da se sakrijemo. Istrčimo iz sobe i ubeđujemo sebe da smo bezbedni, ali znamo da to nije istina. Rakete ne uništavaju samo jednu sobu. One uništavaju sve živo - kaže njen stariji sin (16).

Škole u Idlibu su zatvorene zbog bombardovanja, ali tinejdžer, koji želi da ostane anoniman iz straha od vlasti, otkriva da bi voleo da postane lekar.

- Ako preživimo, Božjom voljom, voleo bih da budem lekar - kaže on.

Noću ne može da uči jer nema struje. Škole se često zatvaraju zbog vazdušnih napada, a kada rade, on i brat istrčavaju na balkon čim svane da bi pre škole uradili domaći zadatak.

VODA JEDNOM DNEVNO U Idlibu vodu imaju samo jednom nedeljno, i to samo na četiri sata. Etab Haditi, koja je studirala englesku književnost i ima dve diplome, zagreva vodu na peći na ugalj.

Zbog učestalih raketnih napada, često nema struje. Navikli su da budu bez nje. Kaže da se umorila od spavanja. Kad padne mrak, zaključa se u stanu, a kada u osam veče nestane struje i sve utone u mrak, odlazi na spavanje.

- Mrzim noć. Nema struje, muk, nema ljudi. To nije život - kaže bivša direktorka škole, koja u Siriji nema nikog svog, pa su joj knjige prijatelji, romani poput „Orkanskih visova“.

Pre šest godina je izgubila posao u sirijskoj državnoj školi zbog političkih stavova, prenosi npr.org. Posle toga nije bilo lako naći posao, ali je uspela: zaposlila se u turskoj humanitarnoj organizaciji „Orange“koja obučava žene kako da se finansiraju malim poslovnim projektima. Jedan od njene braće je u državnom zatvoru u Siriji, a bratanac joj je uhapšen sa 14 godina i poslednjih sedam godina je u zatvoru.n

Veoma sam tužna kad mi sin kaže: „Mama, ne želim da umrem.“To nije lako za jednu majku. Svaki put kad čujemo rakete, ne znamo gde da se sakrijemo - kaže Etab Haditi